Petogodišnje dete zadobilo je teške povrede ruku u incidentu koji se, prema navodima roditelja, dogodio na dečjem igralištu u bašti jednog kafića u Zenici, piše Blic.
Roditelj povređenog dečaka tvrdi da ga je na toboganu gurnuo stariji dečak, te da je usled pada došlo do preloma obe kosti ruke. Na licu mesta se, navodno, našla i policija – tolika je, kažu, bila gužva i uznemirenost okolnih roditelja nakon što se nesreća dogodila.
Ono što roditelja najviše boli, čini se, nije sam pad, koliko ono što je usledilo – ili tačnije, ono što nije. Kaže da se roditelji dečaka koji je gurnuo njegovog sina nisu javili, niti prišli da pitaju kako je dete i da li mu je potrebna pomoć. Zato ih sada, javno, poziva da se jave i kažu bar „izvinite“. Navodi i da objekat ima kamere te da snimak incidenta postoji – a ako se druga strana i dalje ne oglasi, spreman je da nastavi dalje, sudskim putem.
Sve navedeno su tvrdnje roditelja povređenog deteta. Nijedan detalj do sada nije nezavisno potvrđen ni od strane nadležnih organa, ni od vlasnika ugostiteljskog objekta, tako da ga treba čitati upravo tako – kao jednu stranu priče. Međutim, ovo odista nije nerealan scenario i roditelji bi trebalo da budu spremni, kako da to spreče, ako je moguće, tako i da reaguju pravilno ukoliko se desi incident.
Može li se ovako nešto sprečiti?
Realnost je da se deca na igralištu guraju, trče, prepliću i sudaraju – to je, u neku ruku, i svrha igrališta. Problem nastaje kada se to dešava bez nadzora, ili kada sprave koriste deca veoma različitog uzrasta i snage u isto vreme. Evo nekoliko stvari koje roditelji zaista mogu da urade, bez pretvaranja odlaska na igralište u stresnu misiju.
Prva i najvažnija – fizička blizina, ne samo pogled izdaleka. Ovo naročito važi za mlađu decu, do pet-šest godina: kod tobogana, ljuljaški i svega što uključuje visinu, reakcija od sekund-dva često pravi razliku između bezazlenog pada i preloma. Naravno da nećete stajati nad detetom i disati mu za vrat, ali ćete bitidovoljno blizu da stignete da reagujete.
Druga stvar – realno procenite da li sprava odgovara uzrastu deteta u tom trenutku, posebno ako igralište istovremeno koriste i mnogo starija, snažnija deca. Neka igrališta imaju odvojene zone, ali velika većina ih nema, pa tu procenu roditelj mora sam da donese.
Treća – deci vredi ponavljati osnovna pravila reda na toboganu: sačekati da prethodno dete siđe, ne gurati, ne pentrati se uz kliznu površinu. Ova pravila se ne usvajaju od prvog puta, pa ih vredi ponavljati iz posete u posetu, mirno i bez grdnje.
I na kraju – večernji sati, kada roditelji sede za stolom a deca su „prepuštena“ igralištu, statistički nose najveći rizik, upravo zato što nadzor tada postaje manje neposredan. Ako primetite da se dešava nešto rizično – guranje, preskakanje reda, igranje van pravila – sasvim je u redu blago intervenisati, čak i kod tuđeg deteta. Kratka, mirna opaska često spreči incident pre nego što se uopšte desi.
A ako se povreda ipak desi?
Prvo dete, tek onda sve ostalo. Proverite da li je dete svesno, da li diše normalno, da li postoji vidljiva deformacija ruke ili otvorena rana. Ako postoji i najmanja sumnja na prelom – nemojte sami da nameštate ili „proveravate“ pokretom, nego ruku imobilišite u položaju u kom se zatekla i što pre potražite hitnu medicinsku pomoć.
Ako sumnjate na prelom, ako je dete izgubilo svest makar na trenutak, povraćalo, ili bol ne jenjava – pozovite hitnu pomoć ili dete direktno odvezite na urgentni prijem. Tu se ne okleva.
Paralelno s tim, pokušajte mirno da saznate ko je drugo dete i ko su njegovi roditelji ili staratelji – bez vike i optuživanja, koliko god to teško bilo u tom trenutku. Ako objekat ima kamere, zatražite od vlasnika da sačuva snimak; to je nešto na šta, po pravilu, imaju obavezu da odgovore ako snimak zatraže nadležni organi.
Ako procenite da je potrebno, obavestite policiju ili uzmite kontakte svedoka koji su videli šta se desilo. Ovo je naročito važno ako druga strana odbija saradnju ili ne želi da ostavi svoje podatke. Fotografišite povredu, sačuvajte lekarski nalaz, zapišite vreme i mesto – ta dokumentacija kasnije može biti važna, bilo za sudski postupak, bilo za komunikaciju sa osiguranjem, ako ga objekat ima.
I na kraju, možda najvažnije od svega – razgovarajte sa detetom o tome šta se desilo, bez dodatnog straha ili osećaja krivice, tako da povrati osećaj sigurnosti, i na tom istom igralištu, i na svim budućim.
Ovakve situacije nisu retkost, nažalost. Ali većina se da sprečiti neposrednim nadzorom i jasnim pravilima, a tamo gde se ipak desi – posledice se mogu ublažiti brzom glavom i prisebnom reakcijom roditelja.