Деца уче шта је глас, гласање и демократије и много пре него што први пут изађу на биралиште.
Први пут деца гласају у својој глави много пре него што постану пунолетни. Кад се породица договара хоће ли у парк или у биоскоп. Да ли ће за вечеру бити палачинке или пита. Нечија идеја добила је подршку, неко је остао у мањини. Али одлука је важила за све.
Често о изласку на изборе говоримо као о нечему што почиње са осамнаестим рођенданом, кад се у личну карту упише право гласа. А заправо је то само последња станица једног дугог пута. Навика да се изађе на изборе, да се мишљење рачуна и да се резултат прихвати, гради се годинама, и то много пре него што дете икада чује реч „бирач“.
Зато су породичне рутине важније него што се чини. Гласање о филму за вечерас, о томе шта ћемо за десерт, о боји зидова у дечјој соби. Дете које је макар једном изгубило гласање, а да му због тога нико није одузео љубав ни достојанство, учи једну од најтежих демократских лекција: правило важи и онда кад нисам победио.
Колико рано и на који начин
До шесте године нема потребе за причом о изборима, али има потребе за искуством. Ситна заједничка гласања, договори, чекање реда, поштовање правила игре. Ту се учи да се мишљења броје и да губитак није катастрофа.
Од седме до једанаесте године дете већ може да разуме шта је биралиште, зашто је гласање тајно и зашто је важно да гласа свако. Ово је одличан узраст да дете поведемо са собом на бирачко место. Не зато да бисмо га учили политици, него да види да је излазак обичан, озбиљан и помало свечан чин. Родитељ који се обуче мало свечаније и каже „идемо да гласамо“ шаље гласну поруку.
У тинејџерским годинама разговор постаје прави. Ту говоримо о стварним темама, дозвољавамо да се не слажемо и учимо младе да питају: одакле је ова информација, ко ју је објавио, ко има интерес да у њу поверујем? Медијска писменост је данас део грађанског васпитања, јер деца политичке поруке не добијају само од нас, него и са екрана.
Шта преносимо, а шта остављамо детету
Ово је питање на које родитељи одговарају или са „ништа, нека дете само одлучи“, али чешће са „наравно да преносим своје вредности“. Мислим да је истина у разлици између процеса и опредељења.
Вредности процеса треба отворено да преносимо. Гласање је одговорност. Сваки глас се рачуна. Другачије мишљење заслужује поштовање. Пре одлуке се информишемо. О људима који мисле другачије не говоримо с презиром.
Партијско опредељење не треба да намећемо детету. Али будимо искрени: потпуна неутралност не постоји, деца упијају оно што чују за столом. Зато је поштенији модел онај у ком кажемо: „Ја мислим ово, ево зашто, а ти ћеш сам доћи до свог закључка.“ Дете које види да се може размишљати другачије од родитеља, а остати вољен, научи нешто што ниједан изборни програм не може да му да.
Шта се код нас променило
Од пада надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, новембра 2024, у Србији су међу најгласнијим заговорницима избора управо млади. Студенти су скоро две године тражили ванредне парламентарне изборе, прикупљали потписе на стотинама штандова широм земље, а сада, уочи гласања 25. октобра, део тог покрета стоји и на бирачком листићу.
Деца која данас имају десет или дванаест година одрастају уз ту слику: старији брат или сестра, комшијски студент, неко кога познају, излази на улицу и тражи да се пита, тражи одговоре. Генерација коју смо олако називали незаинтересованом показала је да не препушта ствари случају и да је и те како свесна вредности свог гласа. То је грађанско васпитање које нико није планирао, али се догодило.
Овде морамо бити искрени према читаоцу. Да ли ће неко гласати за студентску листу, за власт или за опозицију, често је питање око ког се одрасли у истој породици разилазе, а деца то виде. Зато бих јасно раздвојила две ствари: поштовање према свакоме ко излази на изборе и тражи да они буду поштени, и подршку било којој листи. Прво је демократска култура. Друго је лични избор и нека тако остане.
Породица у којој се о изборима може разговарати и кад се не слажемо учи више од оне у којој су сви сложни.
Реченица која научи више од програма
Највише се не преноси оно за кога гласамо, него оно што мислимо о самом гласању. Реченице попут „сви су исти“ или „ионако се ништа не мења“ изговарамо из умора или разочарања, а деца их чују као поуку и прихватање личне немоћи. Тако се, корак по корак, учи цинизам и повлачење, много ефикасније него што било која партија може да научи лојалност.
И разумем одакле те реченице долазе. Већина нас није равнодушна, него исцрпљена. Али дете не види нашу исцрпљеност, оно види наше одустајање. Зато је важније да нас види како излазимо на изборе, макар незадовољни, него да нас чује како лепо говоримо о демократији док остајемо код куће.
Прво гласање као догађај
Осамнаести рођендан доноси много тога, а право гласа је једна од ретких ствари која младом човеку говори: ти си део заједнице и твој глас се рачуна. Вреди га обележити. Не говором, него обичном гестом: да га неко поведе, да га питају како је било, да се прво гласање не заврши непримећено као још један дан.