Три су боје које доминирају есДневницима. Црвена, жута и зелена. Како није свима потпуно јасно чему заправо служе насмејана и тужна лица која би требало да процене владање и знање ђака, покушаћемо да макар мало то разјаснимо. Да ли се то рачуна у оцену, шта дете из тога треба да научи и зашто је неко добио тужића због неурађеног домаћег, а за добро урађен није добио ништа?
Шта смајлић јесте, а шта није
Смајлић није бројчана оцена. Према упутству Министарства просвете, наставник у есДневнику бира датум и једну од три понуђене активности, то јест смајлија, а у поље „Белешка“ уписује формативну оцену. Школе су објављивале да су та три лица класичан, равнодушан и тужан и да уз сваки иде писани опис. Све то родитељи виде на порталу есДневника, на временској линији и у делу „активности“.
Правилник о оцењивању у основном образовању каже да се бројчана оцена током године утврђује на основу три критеријума: остварености исхода, самосталности и ангажовања ученика. Смајлић је начин да се забележи управо то ангажовање. Закључна оцена се на крају полугодишта утврђује на основу свих појединачних оцена унетих у дневник.
Формативно оцењивање, како га дефинише правилник, јесте повратна информација о томе докле је ученик стигао, заједно са активностима које наставник предузима да би му помогао да напредује. ”Лице” без белешке то не испуњава: оно детету говори само да је наставник незадовољан, а не шта конкретно да промени.
Тужан смајли је упозорење да нешто не иде и да је потребна промена. Равнодушан каже да је урађено, али да се може боље. Насмејан каже да нешто ради добро и да треба да настави. Пошто су то само лица, право значење носи реченица поред њих. Дете из ње може да научи шта да уради, а из ”голог” тужића само да је на лошем путу.
Тужић за неурађен домаћи, а ништа за добар
Ово је ситуација коју родитељи најчешће помињу, и у њој има истине са обе стране.
Забелешка о неурађеном домаћем је легитимна и корисна: родитељ треба да зна да задатак није урађен. Неки наставници сматрају да је домаћи обавеза, па бележе само одступање од њега.
Проблем је једнострана порука. Дете из тога учи да наставник примећује само пропусте, а родитељ види евиденцију коју чине готово само тужна лица, што не мора да одговара стварној слици. Правилник каже да формативно оцењивање обухвата и повратну информацију о остварености исхода и ангажовању, а не само о ономе што није урађено. Не постоји правило које обавезује наставника да упише и добро урађен домаћи, па то није кршење прописа, али је лоша пракса.
Шта родитељ може да уради
Прочитајте белешку, не гледајте само ”лице”. Она објашњава шта се од детета очекује.
Питајте наставника шта значи изостанак уноса: да ли добро урађен домаћи просто није посебно бележен, или је остао непримећен.
Затражите да се уз тужног смајлија напише зашто и шта дете може да уради. Оцена мора да буде образложена, а формативна повратна информација треба да упућује на побољшање.
Разговарајте са дететом пре школе. Многи тужни смајлићи односе се на задатке и понашање на часу, што се лако поправља.
Не рачунајте смајлије као оцене. Ако неко тврди да они аутоматски спуштају или дижу закључну оцену, затражите да вам покаже где то пише.
Смајлић је, дакле, најкориснији када је кратка порука детету: ово је добро, ово може боље, ово треба променити. Ако остане само лице, постаје знак расположења а не помоћ у учењу. Најбољи тест је једноставан: да ли дете, гледајући белешку, зна шта да уради следећег дана.











Напишите одговор