Овај час се десио пре две недеље и окупирао ми је сваки дан непрекидним напором да разумем шта се десило, који је узрок, да ли сам добро разумела. На крају, како треба да разумем. Од деце сам добила одговоре какве још никада нисам чула, потпуно изненађујуће. Узнемирили су ме, обесхрабрили, натерали да се запитам где се ми то као друштво заиста налазимо. Јер, деца су увек само одјек, рефлекс духа који постоји у стварности. Он им обликује начин понашања, ставове, према њему усклађују вредносне ставове. Деца нису никад крива. Ми одрасли креирамо моралне оквире, одговорни смо за исправност, за све речи које се изговоре.
У програму за пети разред налази се народна песма „Зидање Скадра“. У деци она буди читав низ емоција. Од почетне љутње и згрожености због поступања владара који подиже град не питајући за цену, који је спреман да у темеље своје моћи угради двоје деце, који је жељан и намеран да победи све силе, и од овог, и од оног света. Затим се селе на поље поштења јер огорчено реагују на кршење договора и издају, па их стиже сцена у којој млада мајка нестаје испод зидова проклетог града молећи за прозор на очима јер жели још неколико тренутака са својим дететом и отвор на грудима како би га хранила до краја животне снаге. Легенду о млеку које до дана данашњег тече низ зидове града, схватају као споменик праведности и пожртвовању. Са часа излазе уморни од катарзе кроз коју су прошли, песму памте још дуго и често је наводе у ситуацијама када се говори о сукобу моћног и недужног. Вукашин Мрњавчевић им остаје као симбол осионости и кривоклетства, Гојка осуђују за наивност, младу Гојковицу једноставно воле и поштују, сећају се њеног смеха, чују јој јауке, а у њеним молбама вероватно замишљају своје мајке.
Све се на часу пре петнаестак дана десило слично, осим једног детаља. У жељи да им расветлим дубину Вукашиновог моралног посрнућа и идеју која га води, па не посустаје чак ни у моменту када вила тражи да се у темеље града узида двоје деце, наго се спремно баца у потрагу, питам их шта би они радили. Да ли би пристали на такве услове? Да ли би прихватили овако велику жртву? Шта је вредније, животи двоје деце или град?
Све до сада, деца се нису много двоумила. Брзо и јасно су одбијали да се поистовете са Вукашином. Више су се бавили његовом сујетом и бахатошћу, него разматрањем треба ли зидовима обезбедити жртву. Она није долазила у обзир.
Исте одговоре сам очекивала и сада, али уследило је нешто сасвим супротно. Деца су почела да разматрају најбоље начине да дођу до Стоје и Стојана. Како их пронаћи? Можда им променити имена. Можда се нагодити са вилом око неке друге деце. Како их транспортовати? Најбоље у комбију. Јер се не види.
Разговор је текао. Нисам их прекидала иако сам била скамењена јер, већ сам говорила о томе, моји ђаци расту у уверењу како у анализи књижевног дела нема нетачних одговора, сваки став је добар ако се брани ваљаним аргументима. Деца имају право на мишљење. То мишљење је одраз њиховог унутрашњег света. Али, овај разговор је био дубоко погрешан. Питала сам се одакле долази ова спремност да се занемари људска жртва, одакле недостатак самилости према деци која треба да буду узидана у бесмисао туђе сујете, како је могуће да ово слушам од деце која су спремна да штите куче које је залутало у школско двориште, па га крију и хране остацима ужине.
Потпуно ме је срушила, тако саплетену, једна мисао дечака који је рекао да би Стоју и Стојана пре узиђивања убио како би им олакшао муке.
Ухватила сам се за клупу, дошла до даха и спасла једва чујним коментаром девојчице која је напокон рекла како ни један живот не треба жртвовати због грађевине. Окренула сам се према њој као према сламки спаса и питала остатак одељења да ли би у зидове града послали своје, да ли би себе могли замислити као плен у комбију и прича се заледила. Зауставила се на самој ивици провалије. Ипак, речи су остале да висе као дроњци и упозоравају на нешто што ми никако није било јасно све док се нисмо дохватили другог дела песме. Јер, на кривоклетство и кршење договора су реаговали уобичајено.
Захтевали су поштење. Овде је била на коцки конкретна породица која се мора бранити, мали свет који страда пред налетом моћних. Жртва младе Гојковице их је више ганула од потенцијалног страдања неке непознате непронађене деце. Гојковица је стварна, Стоја и Стојан су неки други.
Са часа сам изашла ошамућена. Где смо то ми децу довели? За само годину дана. Јер, ову песму сам радила и прошле године. И није било овако. Ни у назнакама. Шта ми то деци сугеришемо својим понашањем, говором, упозорењима? На који начин смо их искривили да поверују како је наш мали свет једино вредан, свет наше породице, онај видљиви, наш мали оквир где не сме бити поремећаја и нелагоде, а оно што је далеко, далеко је и од очију, и од срца, па не боли и не изазива самилост?
Неко други може бити жртва ако виша сила то захтева. Неко други може бити угрожен. Нас то неће погодити. Чак ћемо и помоћи. Заклонити да се не види. Све док не дође до нас. Док нам не згази на праг. Ту ћемо се освестити. Захтевати правила игре. Викати због преваре. Плакати и молити за милост. Подсећати да ми нисмо криви, да није ред на нас, да смо преварени, изиграни, а нисмо то заслужили.
Опет кажем, деца нису крива. Деца су последица. И истина. Ми смо им створили свет у коме не постоји осећај ван граница личног. О солидарности говоримо само декларативно, о жртвама по потреби датог тренутка вадећи их као карте из згужваног шпила како бисмо доказали сопствене истине. Свој свет не дамо, туђи нас не интересује. Газимо у мехуру строго пазећи да му очувамо крхке мембране, крпимо их утехом да смо немоћни, не признајемо да смо угрожени све док нам се не отме. Тек тада смо спремни да се бранимо заборављајући да су нас околне муке оставиле равнодушним. Своје нас боли. Само из себе крваримо. Само то чувамо. Другост нас не дотиче.
Спас се налази сасвим близу нас. Свуда около. Треба га само подићи у уверењу да је свако вредан и достојан. Избрисати границе између ми и они, поверовати како нас супротност не угрожава, постати спреман да поштујеш туђи праг и не дозволиш да га немани руше, спреман да га браниш једнако као свој. Ово није утопија. Право и правда су општенародне тековине. Стоја и Стојан су нечија деца. Имамо обавезу да буду и наша. Тек тада наша лична деца неће никога трпати у комби знајући да раде нешто погрешно, али морају. Биће заштићени заједничком идејом како је свака жртва наша. Неће ћутати, неће пристајати.












Напишите одговор