О, боже неправедни, шта ћеш још навалити на моју главу! Није ни најпаметнија, ни најглупља. Толики криви и некриви проживе живот непрестано зијевајући. Зашто баш мене изабра да ми никад не буде досадно? И увијек морам да рјешавам нерјешиве задатке, као трећи брат у причи. А волио бих да ми мало буде досадно, и лако, и глатко, и да мирно спавам љетни дан по подне, и да се будим без мисли и без муке, и да не мислим на сутрашњи дан са страхом.
(Тврђава)