О мајци и њеној улози у животу, очувању здравља, среће и развијању личности њеног детета много је већ речено и написано. И несумњиво, мајка и њена улога не могу се ничим заменити или надокнадити. Њена топлина, љубав и разумевање поставља темељ добром здрављу детета. Ако једно дете нема ко да пољуби, стисне на своје груди, разуме његове потребе и одговори на њих, такво дете ће одрасти са дубоким психичким озледама. Потпуна одсутност топлине и телесног контакта са мајком код новорођенчета може довести чак и до смрти. Љубав је нешто без чега не можемо преживети.
Прочитајте и Лако је бити тата, тешко је бити отац
А отац! Где је његово место и која је његова улога? Да ли је отац мање важна личност или је на другачији начин значајан? Често млади очеви, несигурни у својој новој улози, лутају у жељи да открију место које им припада у животу деце. У дилеми су да ли да преузму улогу традиционалног оца са снажним ауторитетом, који је ту да дели правду, кажњава и зарађује новац, или да подели бригу и нежност са својом супругом и буде савремени отац који не избегава и не стиди се »женских послова«.
У дилеми између два стила живота и понашања, не питамо се више какав је био мој отац и како је васпитавао и одгајао мене (јер се мушкарац поистовећује са мушком улогом коју је преузео од свог оца) с једне стране и шта данас захтева запослена супруга од мене, с друге, већ које су потребе мог детета?
Дакле, лако можемо запазити да се већина очева данас налази у конфликтној ситуацији. Тај конфликт нећемо решавати подржавајући једну или другу страну. Нећемо се бавити ни проблемима жене мајке, и тврдити колико се њена улога данас променила, колико је она данас више или мање заузета, јер су такве дискусије обично оптерећене предрасудама и неразумевањима. Жртве свега тога су деца.
Многа истраживања су то открила и потврдила. Покушаћемо да ову дилему решимо на тај начин што ћемо се питати које су потребе мог детета и шта ја као отац могу и треба да уложим да би моје дете било здрава и снажна личност.
На првом месту нагласићемо посредну улогу оца. Од самог зачећа, и после рођења, отац на своје дете утиче преко мајке. Жена која се у браку осећа вољеном спонтано на своје дете преноси нежност, пажњу, љубав. Супротно томе, жена која је разочарана и несигурна у браку, која је емоционално потиснута. Којој муж не уме да искаже своју љубав, не може ни своме детету да пружи довољно љубави. Њена материнска осећања као да се притаје и сакрију у неку чауру емоционалне одвојености којом се таква жена брани од даљих повреда својих осећања.
Прочитајте и Отац сину дао један једини савет!
Дакле, очеви, пре него што сте видели лице свога детета, ви сте преко своје супруге, будуће мајке, успоставили додир љубави са њим. Волећи мајку свог детета, ви волите то дете и оно то добро осећа, будите у то уверени.
Касније, када дете почне да хода овим светом, и даље му је потребна очева љубав чак и она посредна, љубав којом воли и подржава супругу мајку, и непосредна, која се показује у свакодневном животу. Детету је потребна чврста очева рука која ће га водити и уливати му поверење и сигурност. Отац је ту не само да кажњава и похваљује, он је ту да улива сигурност. У очима детета отац све зна и све може. Он је личност која успешно савладава све препреке које се појављују у неразумљивом животу одраслих. Он открива детету свет узбудљиве прилике, опасности, лепоте…
Из историје болести депресивних особа може се запазити мрачна. Слика њиховог детињства. Оно им се чини као време које су проживели сиво, без икаквих светлих тренутака. Узалуд од њих тражите да се сете радосних доживљаја, они једноставно то нису никада доживели. Нису имали оца или никад није био уз њих. Никад им није открио нешто узбудљиво, с њим се није могло шетати, он никада није причао приче. Обично га се сећају као човека који је увече долазио уморан кући, дуго читао новине, слушао радио, гледао ногомет, спавао, занимао се понекад само за школске оцене ако је уопште и то чинио.
Међутим, ово је само део једне сложене целине. Овде запажамо недостатак, запажамо шта се догађа кад отац не изврши своју улогу, јер је сувише заузет нечим другим, нечим што се одвија изван дома. Можда су последице теже када се отац појављује у улози ауторитативног управљача, или што би било још теже као дресер.
Отац је у очима детета неко кога треба опонашати, на кога се треба угледати. Дете жели да буде што сличније оцу. Зато отац треба да настоји да колико је год то могуће своме детету усади одређене идеале, животне циљеве и развије његово позитивно понашање.
Прочитајте и 20 ствари који би сваки отац који има ћерку требало да (у)ради …
Дакле, очеве одговорности и дужности повећавају се са узрастом детета. Он и даље задржава свој утицај посредног и непосредног извора љубави и сигурности за целу породицу. У складу са овим сазнањем још је у Библији записан занимљив савет: »Мужеви љубите своје жене и не срдите се на њих«; »Очеви, не раздражујте дете своје да не губе воље.« Ако отац то успе да уобличи у свом понашању, на најбољи начин испуниће своју родитељску дужност.
И на крају позабавићемо се још једном улогом која припада оцу и коју он најбоље може да изврши. То је усмеравање и увођење младих у свет одраслих. И у извршењу ове улоге отац може да начини судбоносне грешке и често несвесно изврши психолошко насиље над дететом. Неостварене личне амбиције често се остварују чак и преко деце: »Ако нисам могао постати то и то, нека то буде моје дете.« Када тако покушамо да остваримо личне амбиције често занемарујемо интересовање и природне способности, склоности и жеље детета.
Постављање таквих одлука и давање одређених савета треба изводити врло обазриво! Обазривије од покушаја вођења, на пример: »На твом месту ја бих… « или »Ако желиш да постанеш инжењер, а то би било најбоље, онда мораш да будеш најбољи математичар«, или »Ако постигнеш ту и ту оцену, од мене ћеш добити…«
Много делотворније и правилније усмеравање извршиће се не на основу властитих жеља и промашаја које је доживео родитељ, отац на пример, већ на основу способности и интереса које свако дете показује.
Оптимално правило које се примењује у васпитању могло би да гласи: Чувати се забрана које коче умни, душевни и телесни развој детета, а унапређивати све урођене позитивне склоности које воде пуној одговорности и животној радости.
Прочитајте и Хоће ли бити добар отац?
У закључку можемо рећи да отац има природну улогу у психичком развоју детета. Та улога је веома одговорна и сложена, али и оптерећена многим заблудама и предрасудама. Отац који стварно воли своје дете, који је емоционално зрела личност и није оптерећен предрасудама о очинству, бавиће се својим дететом од првог дана његовог живота. Очеви васпитни поступци према детету не треба ни у чему да се разликују од мајчиних. Ако је неки васпитни поступак према детету правилан, онда је подједнако правилан и с очеве и мајчине стране, а ако је штетан по дете онда је у истој мери штетан без обзира на то ко га је применио.
Према томе васпитни поступци родитеља према детету треба да буду потпуно јединствени. То ће бити израз њихове присне емоционалне повезаности и јединства на осталим животним подручјима. Тада ће дете доживљавати родитеље као личности које јединствено делују. Ако их тако доживљава, оно ће схватити сву позитивност њихових ставова према њему, и потврдити да су родитељи учинили највише и најбоље што су могли.
(Новости)