Ових дана се често помиње стручно усавршавање запослених у образовању у негативном контексту, чак до констатација да су семинари које похађају наставници бесмислени. Такође, на друштвеним мрежама учесници неких семинара износе своје незадовољство њиховим садржајима, а поједини аутори се жале на начин њихове акредитације.
Вероватно је све то допринело потреби садашњег Министраства да размишља о промени постојећег правилника о стручном усавршавању која је и званично најављена (видљиво у разговорима и коментарима на ову тему). У тим најавама се истиче и нетранспарентност у постојећој акредитацији семинара и да су потребни компетентни појединци који би се бавили изменама правилника што и јесте кључна ствар, па се логично, намећу питања попут: ко треба да креира правилнике који „одлучују“ судбину стручног усавршавања и које компетенције ти људи треба да имају? Колико су битне њихове биографије, односно увиди у то, како су ти појединци допринели квалитету образовња својим досадашњим радом и како су се образовали. Укратко, да ли је важно да биографски подаци о онима који креирају овако важна документа, мислим на садржај, буду транспарентни. Можда би то допринело бољим решењима у овој веома комплексној и врло важној области у образовању која је у Министарству већ дужи период у запећку, па је и школе доживљавају као терет и хаотичну област.
Сем промене правилника и реализације неких одобрених програма, у области стручног усавршавања нема никаквих других новина, па се поставља питање да ли нам је стручно усавршавање уопште и потребно.
А заиста има много тога да се ради, јер су захтеви за новим вештинама наставника очигледни и подстакнути потребама да ученике уче за живот у свету који се стално мења.
Мирсада Топаловић
Извор: hoko1.blogspot.com
Stručno usavršavanje je najveća glupost današnjeg obrazovanja gde pojedinci uzimaju novac a polaznici gube i vreme i novac. Ja sam htela da se usavršavam pa sam upisala master studije. Tu je neko stručan proverio moje znanje i ocenio ga. Na seminaru na kom sam čitala novine niko me posle nije pitao šta sam zapamtila.
Prosvetni radnik uči dok je živ, tako da smataram da treba da se usavršava, jer tehnika i inovacije pružaju mnogo pogodnosti i izazove. Po mom mišljenu smaatram da je stručno usavršavnje trenutno potpuni promašaj na ovakav način, jer je preskupo, neekonomično, a neke teme čak i predevačima nisu jasne. Oni su tu da odrade svoj posao uzmu dobre honorare, a mi prosvteni jadnici da slušamo i ako nam se nekada ne sluša, a moramo da bi skupili potrebne sate. Predlažem da gospoda prosvteni savetnici, kako im sam naziv radnog mesta govori da oni to kvalitetno odrade u opisu svojih radnih zadataka i u opisu svog radnog mesta. Tada ne bi plaćali seminare iz džepa. Prosvetni savetenici su ljudi sa isustvom i širom praksom i mogu da nam daju lepe i konkretne primere dobre prakse , savete i da nas motivišu.Da li to rade jer su oni prosvetni savetnici. Izvinjavam se nekeda smo imnali nadzornike koji su kontrolisali rad, a sada imamo savetnike koji trebe da nas savetuju. D li to rade ili su se izgubili u vrtlogu vremena i euforiji novca i prevelikih honorara za seminare.
Програме стручног усавршавања треба да креирају и воде људи из праксе, а не запослени у Министарству просвете, школским управама и регионалним центрима за стручно усавршавање, који су у сукобу интереса и од којих семинаре не могу да организују они који највише познају наставну праксу!
Prosvetni savetnici bi trebalo da imaju uvid u rad profesora, pa neka izdvoje najbolje primere iz prakse i predstave ih, to bi bilo od koristi, a i dobri profesori bi bili pohvaljeni,ako već ne mogu biti bolje plaćeni, a nama- entuzijastima i zaljubljenicima u svoj posao i to bi značilo puno!