Ovih dana se često pominje stručno usavršavanje zaposlenih u obrazovanju u negativnom kontekstu, čak do konstatacija da su seminari koje pohađaju nastavnici besmisleni. Takođe, na društvenim mrežama učesnici nekih seminara iznose svoje nezadovoljstvo njihovim sadržajima, a pojedini autori se žale na način njihove akreditacije.
Verovatno je sve to doprinelo potrebi sadašnjeg Ministrastva da razmišlja o promeni postojećeg pravilnika o stručnom usavršavanju koja je i zvanično najavljena (vidljivo u razgovorima i komentarima na ovu temu). U tim najavama se ističe i netransparentnost u postojećoj akreditaciji seminara i da su potrebni kompetentni pojedinci koji bi se bavili izmenama pravilnika što i jeste ključna stvar, pa se logično, nameću pitanja poput: ko treba da kreira pravilnike koji „odlučuju“ sudbinu stručnog usavršavanja i koje kompetencije ti ljudi treba da imaju? Koliko su bitne njihove biografije, odnosno uvidi u to, kako su ti pojedinci doprineli kvalitetu obrazovnja svojim dosadašnjim radom i kako su se obrazovali. Ukratko, da li je važno da biografski podaci o onima koji kreiraju ovako važna dokumenta, mislim na sadržaj, budu transparentni. Možda bi to doprinelo boljim rešenjima u ovoj veoma kompleksnoj i vrlo važnoj oblasti u obrazovanju koja je u Ministarstvu već duži period u zapećku, pa je i škole doživljavaju kao teret i haotičnu oblast.
Sem promene pravilnika i realizacije nekih odobrenih programa, u oblasti stručnog usavršavanja nema nikakvih drugih novina, pa se postavlja pitanje da li nam je stručno usavršavanje uopšte i potrebno.
A zaista ima mnogo toga da se radi, jer su zahtevi za novim veštinama nastavnika očigledni i podstaknuti potrebama da učenike uče za život u svetu koji se stalno menja.
Mirsada Topalović
Izvor: hoko1.blogspot.com
Stručno usavršavanje je najveća glupost današnjeg obrazovanja gde pojedinci uzimaju novac a polaznici gube i vreme i novac. Ja sam htela da se usavršavam pa sam upisala master studije. Tu je neko stručan proverio moje znanje i ocenio ga. Na seminaru na kom sam čitala novine niko me posle nije pitao šta sam zapamtila.
Prosvetni radnik uči dok je živ, tako da smataram da treba da se usavršava, jer tehnika i inovacije pružaju mnogo pogodnosti i izazove. Po mom mišljenu smaatram da je stručno usavršavnje trenutno potpuni promašaj na ovakav način, jer je preskupo, neekonomično, a neke teme čak i predevačima nisu jasne. Oni su tu da odrade svoj posao uzmu dobre honorare, a mi prosvteni jadnici da slušamo i ako nam se nekada ne sluša, a moramo da bi skupili potrebne sate. Predlažem da gospoda prosvteni savetnici, kako im sam naziv radnog mesta govori da oni to kvalitetno odrade u opisu svojih radnih zadataka i u opisu svog radnog mesta. Tada ne bi plaćali seminare iz džepa. Prosvetni savetenici su ljudi sa isustvom i širom praksom i mogu da nam daju lepe i konkretne primere dobre prakse , savete i da nas motivišu.Da li to rade jer su oni prosvetni savetnici. Izvinjavam se nekeda smo imnali nadzornike koji su kontrolisali rad, a sada imamo savetnike koji trebe da nas savetuju. D li to rade ili su se izgubili u vrtlogu vremena i euforiji novca i prevelikih honorara za seminare.
Programe stručnog usavršavanja treba da kreiraju i vode ljudi iz prakse, a ne zaposleni u Ministarstvu prosvete, školskim upravama i regionalnim centrima za stručno usavršavanje, koji su u sukobu interesa i od kojih seminare ne mogu da organizuju oni koji najviše poznaju nastavnu praksu!
Prosvetni savetnici bi trebalo da imaju uvid u rad profesora, pa neka izdvoje najbolje primere iz prakse i predstave ih, to bi bilo od koristi, a i dobri profesori bi bili pohvaljeni,ako već ne mogu biti bolje plaćeni, a nama- entuzijastima i zaljubljenicima u svoj posao i to bi značilo puno!