Заљубљеност је акутно, еуфорично стање ствести које се одликује измењеном перцепцијом стварности, поремећајем приоритета и неоснованим оптимизмом појединца. Најчешће се лечи ударањем главом о зидове, ломљењем срчаног мишића и трљањем реалности на пацијентов нос. Заљубљенима, односно оболелима што раније треба указати на разлику између љубави и заљубљености како болест не би галопирала.
Неопходно је понављати им што чешће да праве љубави и јаке везе првенствено значе и тешке периоде, затим усаглашено веслање чамца иако је бушан кроз највеће олује, као и трчање по пљуску и грмљавини држечи се за руке до првог заклона који врло вероватно нећете ни знати где је. Од круцијалне је важности понављати овај текст што чешће да би сви они који мисле да је љубав мед и млеко, мирно море и шетња у сутон по плажи док таласи голицају стопала схватили да љубав није само то.
Љубав може да заради титулу „Права“ само онда када прође испите, кад прејаше препоне, кад се пар пута роди из пепела и кад изучи алхемију да сва говна и жуч које животна бујица нанесе у свакодневницу претвара у златне шкриљце. Тад се доказује, спашава и најбитније – тад расте. Све остало, није вредно класификовања ни близу љубави и остаје само на покушају, лепој намери, идеји.
У схватању тога обично сви падамо, јер нас одвајкада бајке уче фразама „и живели су срећно до краја живота“, јер у часописима учимо да без трбушњака нећемо бити у стању да нађемо лепшу половину, или ви уколико имате целулит ћете црћи саме без јачих половина које би вам животу дале смисао. Систем је почео да нас учи да волимо себе само кроз то какву слику други имају о нама. Зато је већини самопоуздање у курцу. Па смо тако почели да мислимо да ваљамо само кад нас други хвале, да смо лепи само ако нам други дају комплименте, да смо паметни само ако нам се други диве.
И тако, разапети између туђих очекивања и сопстване сујете, престанемо да ценимо себе ако немамо неког ко ће нам бити потврда да ваљамо. Тада долазимо до једне велике истине која гласи да је заљубљеност процес у ком користимо другу особу да бисмо кроз њу више волели себе. Заљубљеност и пожуда су вражје работе и обично значе узимање, узимање и још узимања, а то је далеко од љубави јер љубав је давање, давање и још давања и пуштање, пуштање и још пуштања. Сујета то врло тешко разуме, јер она је монофазна док љубав користи обновљиве видове енергије, јер сујета комуницира само бинарним, а љубави се служе немуштим језиком.
Не одустајте од љубави лако и брзо. Научите разлику између љубави и заљубљености, између преваре и варања, између грешке и греха, везе и везивања, између недостајем те и недостајеш ми… Тад ћете у себи наћи воље и разлоге да будете толерантнији, питомији и слободнији. Да будете животни сапутници. Отпочињите везе не зато што нисте способни да будете сами, већ зато што је живот дупло лепши кад двоје способних сами улепшавају животе једно другом. Заувек. Јер праве љубави су безграничне. Можда једино, тамо негде после заувек, одмах иза вечности, па кроз црвотоцину и онда ту ако се пропнеш на прсте и ставис шаку на чело да се заклонис од њене заглушујуће светлости – можда јој тек тад назреш крај. Мада чисто сумњам и тад.
Извор: blog17dan.wordpress.com/