Не сматрам да сам песимиста. Себе више видим као заклетог оптимисту са реалистом у себи. Тај реалиста изађе на видело кад се окренем око себе и видим како се понашамо, како умемо да мрзимо, како гајимо децу, како се односимо према природи, и помислим… Одосмо сви у курац. А онда, ниоткуда зарежи оптимиста из мене и натера ме да себи изговорим наглас – Љубав ће нас све спасити.
Љубав је оно кад не губиш веру у доброту незнанаца иако су те знанци повређивали, кад не престајеш да дајеш све од себе чак и онда кад посумњаш да си све изгубио, кад пушташ своју светлост у најмрачнијим тренуцима да обасјава пут чак и слепима. Љубав је оно кад иако имаш кућу, своју номадску душу једино успеваш да скрасиш у дому који саградиш у другим људима. Љубав је оно кад не питаш ко, како и зашто него се само дајеш без бојазни да ће те неко злоупотребити јер љубав је обновљив вид енергије. Када буде нестало ветра, мора и сунчеве слетлости, тада ћу се једино забринути да можда ни љубави више неће бити.
За сада, још увек са сигурношћу тврдим да је има. Свуда. Она лежи у разумевању, пожртвованости, саосећајности, па чак и пркосу и неустрашивости. Она је заметак, посађен у све људе још када је сперматозоид пробио мембрану јајне ћелије и хаплоидан број хромозома просуо у њу. Љубав је човеково природно стање, измењено неприродним околностима. Ако не знате какве су то околности погледајте кроз прозор. Тамо се дижу зидови око срца а падају ћускије на главе, тамо се више не разликује добро од зла јер су најгласнији емотивни далтонисти, тамо се рже на нејаке а клања се беснима…
То се догађа јер сте заборавили да љубав није слепа, него су ваше процене људи лоше. Љубав је видовита, зна унапред. Ако мислите да вам са неким љубав није успела, знајте да је онда није ни било. Љубав увек успе. Ко је далеко од очију, није далеко од срца јер љубав није мерна јединица за раздаљину, него јединица грађе и функције свих живих бица. Не зна за даљине, близине, ширине. Само за дубине. Само они празних срца а пуних стомака кажу да се од љубави не живи, зато им не верујте. Она даје живот. Не маже се на ’леба, већ је љубав баш тај хлеб. И ако треба, радије ћу умрети због празног желуца али сит од љубави, па нека онда кажу био је сиромах који уме да воли, него био је баксуз који је волео да поједе.
И кад небеса буду почела да се урушавају на главе, када сви они који говоре да је човек човеку вук буду заиста почели да на сваком кораку гризу те руке које их хране, и када они који узалуд гурају своје руке у ватре ни за ког, буду почели да вриште од опекотина, тада ће нас права снага љубави натерати да дланове дигнемо ка универзуму и протресемо овај Млечни пут да бисмо га очистили од гована. До тад, грлите јаче, љубите страсније, волите безрезервније, плачите гласније, смејте се хистеричније, водите љубав перверзније и никад, али никад, не заборавите да је сваки Човек, макар и био лош – Љубав, која још увек није научила како да воли.
Извор: https://blog17dan.wordpress.com/