У наставку се налази отворено писмо које је министру просвете упутила наставница Бранка Апостоловић.
”ОТВОРЕНО ПИСМО РОДОЉУБИВОМ МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ
Поштовани господине министре,
Обраћам Вам се као просветни радник који још увек верује да просвета није само једна од државних служби, већ темељ једног друштва.
Зато ово писмо није написано да би Вас увредило, нити да би било још један политички коментар који ће се прочитати, прокоментарисати и заборавити.
Ово је писмо упозорења.
Јер оно што се данас дешава у школама није само питање тога ко је директор, ко је начелник школске управе, ко је просветни саветник или инспектор. Ово је питање шта ће остати од школе када из ње нестану одговорност, ауторитет, контрола, рад и страх да ће неко за свој нерад морати да одговара.
Захваљујући томе што се директори постављају по партијској подобности, а не по професионалном кредибилитету, у многим школама је функција директора сведена на формалност.
Директор који зна да није постављен зато што ужива поверење колектива, зато што је најбољи међу кандидатима или зато што има ауторитет стечен радом, већ зато што има политичку подршку, тешко може да буде истински руководилац школе.
Како да такав директор захтева рад од наставника?
Како да контролише њихов рад?
Како да опомене некога ко не реализује допунску или додатну наставу?
Како да тражи одговорност за неодржан час, нередовно вођење документације, неажурност или непрофесионалан однос према ученицима?
Како да буде ауторитет ако стално мора да води рачуна кога ће да наљути?
И онда добијамо оно што данас све чешће гледамо:
Школа ради — формално.
Часови се одржавају — углавном на папиру.
Допунска настава постоји — у извештају.
Додатна настава постоји — у плану.
Контрола постоји — када је најављена.
Педагошки рад постоји — у документацији.
А суштина?
Суштина се полако губи.
И ту почиње најопаснији део.
Када се вредност рада више не мери знањем, резултатима и одговорношћу, већ припадношћу и подобношћу — онда школа престаје да буде школа.”