Реално, не верујем

21 августа, 2020

Седеле су на степеницама испред зграде. Просек година – дванаест. Прошла је поред њих, осмехнула се и рекла “здраво“. Нису јој одговориле, само се зачуо онај помало хињски кикот. Убрзала је корак и нестала у улазу. Брате, јел’ она капира да нећу да јој се јавим, запитала се прва. Па брате, не верујем, дочекала је друга. Реално, она је четвракиња.

Ту ме нешто стисло, кунем се. Ево, тачно ту, у грлу. Свака моја мисао била је с њом. Могла сам да замислим како црвени у себи док журно позива лифт, како утрчава у кућу, склања поглед од мајке, говори “није ми ништа“ и улаже последњи атом своје мале снаге да не заплаче… Могла сам да замислим како дуго после тога лежи у својој соби, грли свог плишаног друга и пита се зашто је не воле, где је погрешила и шта то, на правди Бога, не ради добро..?

Пожелела сам да могу некако да је утешим, да зауставим одрон и то мало самопоуздања, да спречим све оно до чега ће довести један такав зао, непромишљен гест… Да кажем – хеј, мрво, не секирај ми се, оне су обичне шмизле. Не заслужују да им се јавиш. Главу горе, биће тога још колико волиш, живот је пун намазаних играча и судија који никад не свирају фаул.

Пожелела сам да се вратим код оне две, или бар станем пред цео овај накарадни свет, да кажем – хелоу… јел’ се чујемо… ало ви велики, моћни, популарни, супер успешни, пази сад: нисте сами. Има и других. Другачијих. Да дигнем увис велики, највећи транспарент на ком пише “Правда за мале“.

Правда за мале, тако је. Правда за све прваке, другаке, трећаке. Све оне мање од вас. Оне невидљиве. Успут згажене. Колатералне штете свих ваших сујета. Оне чије руке остану да лебде у ваздуху. На чије поруке не одговарате. Оне чијим се грешкама, тако искомплексирани, смејете. Оне које задиркујете (ох, како лепа реч за иживљавање, јел’ да..?).

Пожелела сам да кажем – правда за оне који се узнемире при самој помисли на вас и чији се мали стомачићи згрче попут песница на помен понедељка или почетка школске године. Правда за оне чији ранчеви “случајно“ заврше на поду, и за чију косу жваке необично лако пријањају. Правда за оне преко чијих леђа постајете снажни, велики у очима других. Правда за оне које повређујете и којима желите да се, из неког, само вама знаног разлога, светите. За оне које прозивате у друштву, оне којима испод клупе пишете поруке пуне злобе и пакости.

Правда за оне које је неко одгајао потпуно супротно свету у коме живимо. Неко ко не уме другачије јер је и сам тако одгајан. Неко ко је и сам седео сам у последњој клупи. Неко кога никад нису бирали за председнике оделењске заједнице. Чак ни за арјачкиње. И кога би на физичком лопта увек спуцала у главу. Сасвим “случајно“, онако у пролазу.

Правда за оне који су учени да буду добри другови, да деле ужину, лист из средине и белу темперу. Да не тужакају и да се не шлихтају. Оне који од куће иду с чврстом намером да никог не повреде, да сваком буду потаман. Оне који ходају погледа упртог у земљу због бојазни да неког не згазе. Оне који се лако расплачу над сваком неправдом. Правда за оне које нико не позива на рођендане. Оне – саме на великом одмору. Оне са којима нико не седи у клупи. Оне у чијем присуству шапућете и правите се да не постоје. Правда за оне које овај свет боли. Оне за које вас није брига. И којима никада нисте рекли ни здраво.

Нисте ви криви. Криви су они од којих сте учили. Они који вас чекају код куће, тако сигурни у себе, тако самодовољни и самодопадљиви, убеђени да раде праву ствар и да на овом свету нема места за слабе, васпитане, емпатичне, какве год.

Криви су они који су од вас, уздужном ћелијском деобом, направили мала асоцијална створења, просте једноћелијске паразитске организме, тек човеколика бића с вакуолом уместо желуца. Криви су они који и сами не умеју да преживе другачије него на рачун неког другог, сувише доброг, да би се бранио.

Зато, девојчице драге, децо моја, следећи пут када од неког тек тако окренете главу или га назовете глупим, неспособним или како већ, када му пришијете ту “роба с грешком“ етикету, помислите да ће се, једног дана, а можда и пре, сасвим сигурно појавити неко ко је паметнији, лепши или ако ништа друго – старији од вас. И брате, оно као, неће хтети да вам се јави. Реално, верујте ми.

Знам шта причам.

Текст: Даниела Бакић

Извор: Дуда

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама