Потпуно избезумљени родитељи упадају на час вичући: „Како се усуђујете да Марку дате јединицу?!”
Марко се само злобно смешка, остали ученици се кришом кикоћу, директор улази јер је чуо буку до своје канцеларије.
Добро, можда је овај сценарио мало претеран и није баш реалан, али сваки учитељ је бар једном на својој кожи осетио гнев родитеља незадовољног оценом које је добило његово дете. Ближи се крај године и те сцене постају све чешће. Да бисте за следећу незгодну ситуацију били спремни и, можда, претворили неприлику у добру прилику за све – родитеље, дете, и себе – доносимо вам неколико корисних савета.
У сваком послу, па и у нашем, успех зависи од тога да ли ћете умети да читав сукоб преокренете у решавање проблема уместо у продубљивање конфронтације. Наравно, то није могуће баш увек. Понекад родитељи, оптерећени потпуно другим проблемима – на послу, у породици, тај бес искаљују на учитељима. То су ситуације у којима ви не можете ништа, а најбоље што можете да урадите (за себе и за њихово дете) јесте да покушате да останете смирени и да ни по коју цену не падате у ватру.
Али, ево неколико техника које могу помоћи у другим ситуацијама.
1. Пре почетка састанка с родитељима, ако је могуће, урадите следеће:
Документујте проблеме у понашању детета као и вашу конверзацију с детето на ту тему.
Тако ћете имати сасвим прецизну евиденцију шта се тачно дешавало и неће се десити да неки детаљ заборавите или да вам родитељ постави питање на које немате одговор. Осим тога, ако желите да уверите родитеље да треба да се више позабаве прегледањем домаћих задатака и контролисањем да ли их је дете урадило, није лоше и да баратате неким бројкама о томе колико је пута дете дошло на час без домаћег.
Пошто је јасно да, кад настану проблеми у школи, дете у најмању руку прећуткује шта се дешава (да није урадило домаћи, да је добило лошу оцену…), а неки родитељи, несвесни ситуације, одмах полазе од тога да је кривица код учитеља, а не детета. Зато је добро имати евиденцију и дати је родитељима на увид. То је нека врста доказа да говорите истину и можда ћете успети да им „отворите очи“.
НИКАД не разговарајте с родитељима ако сте бесни.
Ако вас је поступак детета разљутио, вероватно ћете имати потребу да родитељима упутите позив или поруку. Стрпите се, сачекајте да бес прође (не више од 24 сата), па онда реагујте. Сигурно ће реакција бити примеренија.
Фокусирајте се и на добре ствари.
Ово је можда и најтежи део, ако је дете превише немирно или ако су родитељи дошли спремни за сукоб. Али покушајте. То је можда и најбољи начин. Посебно ако желите да изнесете конкретан проблем – у таквим ситуацијама може помоћи тзв. „сендвич“ техника. Лоше информације упакујте у сендвич, најпростије речено. Дакле, покушајте да разговор започнете позитивним стварим, да затим изнесете проблем, па поново нешто позитивно о детету. На тај начин ћете смирити родитеље, којима ће постати јасно да учитељица нема разлога да мрзи њихово дете.
Дакле, не дозволите да вам родитељи и покушај да се одбраните од њихових напада буду у фокусу. Ваш циљ мора да буде окренут ка детету и корацима које треба предузети да би се ситуација поправила.
2. На састанку с родитељима:
Позитиван тон и добра информација на почетку.
Дакле, као што смо рекли, „сендвич“ техника:
„Тамара је одлична у ________.“
Ако је у питању родитељски састанак који није у четири ока, већ су ту и други родитељи, онда многи од њих умеју да постану дефанзивни. Често због тога што су, можда, уплашени од неких лоших вести о њиховом детету, пред толиком публиком. Зато ви морате наступити другачије и јасно им дати до знања да је ваш посао да њиховом детету помогнете да буде успешно.
Не предлажите одмах своје решење проблема.
Ако изложите неки унапред припремљен план, велике су шансе да ће прва реакција бити: „све смо ми то већ покушали код куће.“ Уместо тога, затражите од родитеља да вам кажу шта су све урадили у покушају да реше проблем и какви су били резултати. Многи родитељски састанци заврше се без успеха баш зато што је учитељ био брзоплет.
Користите активно слушање.
„Колико сам разумела, рекли сте да ______. Да ли је то тачно?“ Ова техника ће показати родитељима да ви пажљиво слушате оно што вам говоре. То је техника која је иначе корисна када комуницирате с неким ко је љут. Људи, када су бесни, често су до пола у праву, а од пола су у криву. Али, ако примете да их оажљиво слушате и уважавате њихове речи, готово сигурно да ће се смирити и спустити лопту.
Проблем опишите на бихевиоралан начин, без осуђујућег тона.
„Марко не ради домаће задатке.“
„Тамара омета другарицу из клупе. Расправља се са мном и не жели да поштује правила.“
Никако не уводите ђака док с родитељем не будете на истој страни.
Ако је родитељ узнемирен, то би требало да изгладите рре него што укључите дете у комуникацију. Дете мора видети да се учитељ и родитељ слажу и разумеју.
Усагласите тачне кораке које ћете родитељи и ви предузети.
Пронађите два или три практична корака које ће свако од вас предузети. Рецимо, ако су проблем домаћи задаци и то да дете не жели да их ради, договорите се да користите неки канал комуникације који ће омогућити да родитељи прате које задатке је дете добило и да ли их је урадило. То би могао бити сајт школе, ако га имате, или ФБ група коју сте формирали и на њој окупили родитеље. Довољно је да напишете једном дневно шта је домаћи задатак да би они могли да прате урађено.
3. Након састанка:
Пратите развој ситуације.
Договорите се да се поново састанете или бар чујете, за неколико недеља. Не чекајте да прође тромесечје да бисте схватили да план баш и не функционише како сте очекивали.