Било је то давне 2006. Зима, снег, напољу смрзло, а ја сам дошла у вртић да покупим настаријег сина, Сема, који је тада имао 5 година. Моја пријатељица Лаура и ја договорили смо се да поведемо децу на клизање одмах после вртића. Све је било спаковано и испланирано, а Сем је толико дивљао по учионици не обраћајући ни мало пажње на моје сто пута поновљене молбе да се обуче и обује како бисмо могли да кренемо. Замолила сам га једном, двапут, трипут, десети пут… и онда:
„Сем, ако из ових стопа не обујеш чизме и не обучеш јакну, нећемо ићи на клизање!” Он је протрчао поред мене као да нисам ништа рекла, закикотао се не дајући никакве знаке да има и најмању намеру да ме послуша. Таман сам дубоко удахнула, смирујући сама себе и заустила да га поново замолим да ме послуша, када сам иза себе чула глас његове васпитачице, Карен.
„Јасно вам је да сад не можете да га водите на клизање?”
Погледала сам Сема којем је последња ствар на памети била да ме послуша, затим у Лауру која је само слегла раменима. Сем се смејао.
„У праву сте,” рекла сам. „не идемо на клизање.”
Немам појма да ли је Карен (која иначе није ни најмање наметљива, напротив) имала намеру да тим својим речима толико утиче на мене нити да ли је била потпуно озбиљна када их је изговорила. Али то што је рекла, оставило је трајни утицај на мој даљи начин васпитања деце. Схватила сам да, ако очекујем да оно што говорим допре до Сема, морам да говорим само оно што озбиљно мислим, а оно што кажем, тога морам и да се држим – сваки пут.
Све док нисам паркирала ауто у гаражу, Сем није веровао да не идемо на клизање. А кад је схватио да сам озбиљна, плакао је цео сат. Било је то једно тешко поподне, али се исплатило. Следећи пут кад сам замолила Сема да обује чизме, одмах је то урадио. А ја сам се осећала другачије – постала сам нови и другачији родитељ. Била је то улога у којој се на почетку нисам добро сналазила. Осећала сам се спетљано, понекад чак и претерано строго, али нисам посустајала.
Каренине речи су ме подсетиле на нешто важно – док сам покушавала да пронађем себе као родитеља, заборавила сам једну важну ствар. И док траје тај процес ја морам да обављам улогу родитеља. Време пролази, а ја тражећи себе, правим грешке које дефинишу моје дете и његов карактер. Дакле, ако сам нешто обећала, то морам и да испуним. Не само да би моје дете моје речи схватало озбиљно, већ и због тога што желим да поставим добар пример свом сину, да га научим да се дата реч мора одржати.
Наравно да сам ову причу одмах испричала и свом супругу. Договорили смо се да ово буде ново првило за обоје – завршено је с претњама празном пушком. Ако кажемо детету да мора да се смири иначе ћемо напустити ресторан, то ћемо и урадити ако не послуша, ма колико били гладни и уморни. Ако кажемо да неће ићи на рођендан уколико не покупи играчке, нема повлачења.
Наравно да смо некад морали да прогутамо сопствене речи. У афекту им кажете да неће ићи на море, а сигурно се нећете спаковати и отићи без њих. Понекад посустанете и дате им још једну шансу да исправе грешку. Али, у већини случајева, систем је функционисао.
Развили смо и систем неме комуникације којој се консултујемо пре него што одлучимо да је тренутак да детету „запретимо“ казном због лошег понашања. Увек мало размислимо пре него што изговоримо оно што нећемо моћи да повучемо.
Да ли би нешто данас било другачије да сам оног дана ипак одлучила да Сема одведем на клизање? Наравно да не. Заправо, кад се осврнем, буде ми помало жао тог тужног погледа кад је схватио да сам озбиљна. Није тај тренутак оно што је важно, већ правац у којем је све то усмерило наш начин васпитања деце – дисциплину треба схватити озбиљно, а празне претње вас могу само учинити смешним у очима детета. Претње празном пушком су најсигурнији начин урушавања ауторитета, а држање речи најбољи пут ка томе да вас дете схвати озбиљно. А оно што изградите у детињству, пратиће вас и кад дете одрасте.
А који је најбољи савет о родитељству који сте ви добили?
Приредила: А.Ц.
Извор: NY Times