Као млада мама, пуна ентузијазма и жеље да на што бољи начин васпитам своје дете, понекад останем запањена пред саветима које добијам. У стварном и виртуелном свету. Углавном су ти савети и нетражени, али се трудим да останем мирна и делујем захвално и онда када бих саветодавцу најрадије рекла једно једноставно: „Молим те, не мешај се у васпитање мог детета.”. Знам ја да су савети већином добронамерни, зато и ћутим. Од исхране, преко тога како дете треба да ставим у дубак, како треба ја да је „проходавам“ и генерално да радим све оно исто што се радило пре 20 година, јер, погађате – нама су тако, па нам ништа не фали!
Лемали су нас прутевима, варјачама, ма свим оним што дохвате и – ништа нам не фали. Осим, ето, можда, што има насиља на сваком кораку, што деца лемају старије, што се клинци туку по клубовима, што ће наставницима ускоро бити потребно обезбеђење. Сад ће неки рећи – то је зато што баш ту децу нису тукли кад је требало. То су они који не знају да сам у једном одељењу имала ужасно агресивно дете које апсолутно није реаговало на претње и казне. Само на разговор и лепу реч. То је дете које је отац код куће везивао за столицу да би га тукао. То је дете које је научило да се батинама и агресијом решавају проблеми.
Овде долазимо до онога због чега сам и почела да пишем текст. Кад сам добила дете, учланила сам се у неколико ФБ група за маме. У једној од њих, неком приликом, једна мама је изнела проблем – дете јој има две године и кад се заједно играју, удара је и томе се смеје. Она му говори да престане, али њему је то, изгледа, веома забавно, па не реагује на молбе. Потражила је савет шта да ради и како да проблем реши, нагласивши да не жели да и она њега удари. Развила се ту незапамћена дискусија, али оно што ме је запањило јесте то да јој је од педесетак људи (жена) који су учествовали у дискусији њих најмање 45 саветовало да детету узврати истом мером! Детету од две године! Кажу, тако ће разумети да то боли и да није лепо и да, ако удари, добиће и сам батине.
Свега неколико мама је саветовало да проба да објасни или да сваки пут кад је дете удари прекине игру (како би дете схватило да ударцима маму повређује), јер, оних 45 мама то можда не зна, али дете од две године вас не удара из пакости или безобразлука! Удара вас јер му је забавна ваша реакција на то, а не зато што жели да вас повреди. То је период кад највише учи, па, да ли желите да му једна од првих лекција буде да се проблеми решавају насиљем? Детету које није ни свесно да је урадило нешто ружно? А када одрасла жена из незнања и ненамерно уради нешто лоше и ружно, да ли би муж требало да је удари, како би јој показао да то не треба тако да се ради?
Наравно, објашњење мама које саветују узвраћање истом мером је да је то једини језик које ће то дете разумети. Супер, наставите да га том језику учите, а сутра се питајте зашто је агресивно. Моје објашњење је да те маме (и тате, да се разумемо) или други језик осим насиља не разумеју или их једноставно мрзи да се својом децом баве, да им изнова причају, објашњавају, да их уче, а знају и да је ударац начин да на брзину реше проблем. Они своју децу не васпитавају. Васпитавање значи УЧИТИ неког друштвено-прихватљивим моделима понашања. Ако га ударате да би „научио“ то се зове ДРЕСУРА.
Да се за крај оградим, нисам неко ко осуђује сваког родитеља који је икад ћушнуо дете. Разумем ја да осећај који вас преплави кад вам се дете отме и истрчи на пут тешко може да се контролише и да је ударац по гузи тад инстинктивна реакција изазвана страхом какав само родитељ може да разуме. Осуђујем оне родитеље којима су батине редовна дисциплинска мера. Који то сматрају легитимним начином васпитања деце. Е па, драги родитељи, није. Батине су само знак слабости и незнања, знак да не умете да решите проблем на други начин. Знак да сте немоћни и да немате контролу над ситуацијом. А то ће, драги родитељи, ваше дете осетити. А тад проблеми тек почињу…