Kao mlada mama, puna entuzijazma i želje da na što bolji način vaspitam svoje dete, ponekad ostanem zapanjena pred savetima koje dobijam. U stvarnom i virtuelnom svetu. Uglavnom su ti saveti i netraženi, ali se trudim da ostanem mirna i delujem zahvalno i onda kada bih savetodavcu najradije rekla jedno jednostavno: „Molim te, ne mešaj se u vaspitanje mog deteta.”. Znam ja da su saveti većinom dobronamerni, zato i ćutim. Od ishrane, preko toga kako dete treba da stavim u dubak, kako treba ja da je „prohodavam“ i generalno da radim sve ono isto što se radilo pre 20 godina, jer, pogađate – nama su tako, pa nam ništa ne fali!
Lemali su nas prutevima, varjačama, ma svim onim što dohvate i – ništa nam ne fali. Osim, eto, možda, što ima nasilja na svakom koraku, što deca lemaju starije, što se klinci tuku po klubovima, što će nastavnicima uskoro biti potrebno obezbeđenje. Sad će neki reći – to je zato što baš tu decu nisu tukli kad je trebalo. To su oni koji ne znaju da sam u jednom odeljenju imala užasno agresivno dete koje apsolutno nije reagovalo na pretnje i kazne. Samo na razgovor i lepu reč. To je dete koje je otac kod kuće vezivao za stolicu da bi ga tukao. To je dete koje je naučilo da se batinama i agresijom rešavaju problemi.
Ovde dolazimo do onoga zbog čega sam i počela da pišem tekst. Kad sam dobila dete, učlanila sam se u nekoliko FB grupa za mame. U jednoj od njih, nekom prilikom, jedna mama je iznela problem – dete joj ima dve godine i kad se zajedno igraju, udara je i tome se smeje. Ona mu govori da prestane, ali njemu je to, izgleda, veoma zabavno, pa ne reaguje na molbe. Potražila je savet šta da radi i kako da problem reši, naglasivši da ne želi da i ona njega udari. Razvila se tu nezapamćena diskusija, ali ono što me je zapanjilo jeste to da joj je od pedesetak ljudi (žena) koji su učestvovali u diskusiji njih najmanje 45 savetovalo da detetu uzvrati istom merom! Detetu od dve godine! Kažu, tako će razumeti da to boli i da nije lepo i da, ako udari, dobiće i sam batine.
Svega nekoliko mama je savetovalo da proba da objasni ili da svaki put kad je dete udari prekine igru (kako bi dete shvatilo da udarcima mamu povređuje), jer, onih 45 mama to možda ne zna, ali dete od dve godine vas ne udara iz pakosti ili bezobrazluka! Udara vas jer mu je zabavna vaša reakcija na to, a ne zato što želi da vas povredi. To je period kad najviše uči, pa, da li želite da mu jedna od prvih lekcija bude da se problemi rešavaju nasiljem? Detetu koje nije ni svesno da je uradilo nešto ružno? A kada odrasla žena iz neznanja i nenamerno uradi nešto loše i ružno, da li bi muž trebalo da je udari, kako bi joj pokazao da to ne treba tako da se radi?
Naravno, objašnjenje mama koje savetuju uzvraćanje istom merom je da je to jedini jezik koje će to dete razumeti. Super, nastavite da ga tom jeziku učite, a sutra se pitajte zašto je agresivno. Moje objašnjenje je da te mame (i tate, da se razumemo) ili drugi jezik osim nasilja ne razumeju ili ih jednostavno mrzi da se svojom decom bave, da im iznova pričaju, objašnjavaju, da ih uče, a znaju i da je udarac način da na brzinu reše problem. Oni svoju decu ne vaspitavaju. Vaspitavanje znači UČITI nekog društveno-prihvatljivim modelima ponašanja. Ako ga udarate da bi „naučio“ to se zove DRESURA.
Da se za kraj ogradim, nisam neko ko osuđuje svakog roditelja koji je ikad ćušnuo dete. Razumem ja da osećaj koji vas preplavi kad vam se dete otme i istrči na put teško može da se kontroliše i da je udarac po guzi tad instinktivna reakcija izazvana strahom kakav samo roditelj može da razume. Osuđujem one roditelje kojima su batine redovna disciplinska mera. Koji to smatraju legitimnim načinom vaspitanja dece. E pa, dragi roditelji, nije. Batine su samo znak slabosti i neznanja, znak da ne umete da rešite problem na drugi način. Znak da ste nemoćni i da nemate kontrolu nad situacijom. A to će, dragi roditelji, vaše dete osetiti. A tad problemi tek počinju…