I mene će moja mati u Norveškoj zvati!

9 februara, 2017

Kolumna: Sunđeri i krede

Autor: Boris Jašović

“Mama, zašto ovaj čika priča o promenama u školi?”, pita sedmoipogodišnji Boka J. dok gricka čips i gleda TV.
“Zato što je taj čika ministar prosvete, sine”, odgovara blago majka dok prelistava Patin kuvar.
“A kako se on zove, mama?”
“Ministar Šarčević, zlato”.
Boka J. razmisli trenutak-dva:
“Mama, kakvo je to ime – Ministar? I zašto sve čike i tete iz Dnevnika imaju to isto ime?”
“A ne, ludice – to je titula koju nose čike i tete s nameštenjem u Vladi. Ministar se zapravo zove Mladen”.
“Kao moj drug iz klupe”, konstatova sa zadovoljstvom Boka J. i namah oseti kako ga preplavljuje talas drugarske solidarnosti prema tom čoveku sa TV-a.
“Roditelji će se ubuduće više pitati u školama!”, uskliknu otac sklonivši za trenutak pogled s Politike. “Je’l to upravo kazao ministar Šarčević ili sam ja lud?”
“Da, upravo je to rekao, tata – nisi lud. Nego, tata, šta to znači da će se roditelji ubuduće više pitati u školama?”
“To znači, sine, da će još više pritiskati mučene nastavnike – mešati im se u posao, zanovetati, zakerati, popovati, pretiti, savetovati, odmagati, ucenjivati…”
“Ne preteruj, dragi”, prekide ga žena. “Nisu baš svi roditelji namćori. Eto na primer Ti – još uvek nisi otišao do učiteljice da proveriš kako ti napreduje dete”.
“Pošao bih da imam vremena – samo ne znam šta tebe sprečava?”
“Bar sam prisustvovala roditeljskim sastancima koji nekada mogu biti prava gnjavaža. Ali, to nije bitno. Htela sam da kažem kako postoje i inertniji tipovi roditelja koji ne teže mešanju u posao nastavnika. Slutim da ministar upravo takve želi da baci u vatru”.
“U vatru!”, dreknu veselo Boka J. “Onda će sasvim izgoreti i pretvoriće se u pomfrit! He, he, he”.
“Na koga je ovaj mali ovako pametan?”, ponosno će otac.
Tajac.
“Eto, Ti bi na primer imao dosta toga da predložiš školskoj upravi. Na primer, uvođenje školskih uniformi”.
“Pa to i ministar predlaže. A meni je baš zbog toga drastično opao entuzijazam u pogledu čitave te stvari”.
“Više bi voleo da ministar nije zagrizao za uniforme?”, sarkastično će žena.
“Ma, brine me što će i nastavnici izgleda biti uniformisani”.
“Jadni naš kum Paja.”
“O tome ti pričam, ženo. Čovek radi u tri škole kako bi skrpio jednu platu, a ministar će ga primorati da kupi čak tri uniforme. Za svaku školu po jednu”.
“Bože, zar je to moguće? Paja će načisto bankrotirati. Radiće samo za uniforme. Naročito ukoliko sledeće školske godine promeni školu pa bude primoram da opet kupuje uniformu. Ali, u ministarstvu verovatno imaju plan za prosvetne radnike koji rade u više škola?”
“Imaju, imaju – kako da ne nemaju. Pokloniće im pride i pakovanje pampers pelena da im se, zlu ne trebalo, nađe pri ruci”.
“Mislim da preteruješ, dragi. Ne rade naši prosvetni radnici u leskovačkoj Juri pa da ne smeju u vece”.
“Misliš? A ja, vidiš, mislim da će u našim školama uskoro zavladati severnokorejski standard oblačenja u kombinaciji sa južnokorejskom organizacijom rada. Ko preživi, pričaće”.
Tajac povremeno narušen zvucima Bokinog krckajućeg čipsa.
“Hoću li i ja imati uniformu?”, razdragano će Boka J.
“Izgleda da ti uniforma ne gine, sine. Kao što ni meni ne gine neplanirani izdatak. Pitanje je samo ko će ih krojiti i po kojoj modi?” (Za sebe): “U svakom slučaju, proći ću jeftinije od Paje”.
“Mama, da li ste ti i tata nosili uniforme kad ste bili klinci?”
“Jesmo, sine. Mi smo takođe bili i Titovi pioniri”.
“Onda ću i ja biti Mladenov pionir?”
“He, he. Mladen nije prvi čovek vlasti”, promrmlja otac.
“Draaaaaagiiiiii – ne truj nam dete politikom”.
“Ne truje me, mama. Ionako u narednom periodu planiram da postanem predsednik odeljenske zajednice”.
“Čuješ li našeg Kim Džong Una. To je taj preduzetnički duh koji ministar Šarčević neprestano potencira. Novi predmet pod nazivom preduzetničko vaspitanje u kombinaciji sa obaveznim uniformama i radnom disciplinom na nivou protestanskog elana, u sklopu dualnog obrazovanja švajcarskog tipa i bez filozofije, sociologije, građanskog vaspitanja i ostalih nepotrebnih humanističkih predmeta – to je ugaoni kamen novog (da ne kažem Mladenovog) školskog sistema”.
“Rečju, proizvodnja plitkih stručnjaka za usku oblast rada, spremnih da rmbače za minimalac do kraja života”, izusti žena.
“U većini slučajeva, draga. Imućniji će kao i uvek imati slobodu izbora. Na stranu što će i pored predviđenih novčanih kazni za nedisciplinu i dalje nastaviti da šamaraju profesore i maltretiraju đake”.
Boka J. klimnu glavom: “Moj kolega iz odeljenja – Tajson već lema trećake. Svi se na njega žale ali mu čak ni direktorka ne može ništa – kamoli učiteljica”.
“Je li te dirao?”, zabrinuto će majka.
“Gurnuo me je jednom u prolazu ali sam ga odalamio daskom po leđima. Zašto me tako gledate – prvi je počeo”.
“Ko tebe kamenom ti njega hlebom, sine”, prozbori otac umirujućim tonom patrijarha.
“Šta pričaš?”, uskopisti se Boka J. “Prvo, ne nosim sendviče za užinu. Drugo, nisam na veronauci već na građanskom”.
“E, a od sada će roditelji plaćati kazne zbog nasilničkih izgreda svoje dece. Čuli ste ministra šta je upravo rekao”, procvrkuta s olaskšanjem majka.
“To sam i sam rekao maločas, draga. Ali tog Tajsona svakoga dana dovoze pajerom u školu. Misliš da njegovom ocu-kolcu predstavlja problem da izdvoji određenu svotu novca koja će njegovom mezimcu garantovti užitak nesmetanog lemanja dece tokom čitave osnovne škole. S druge strane, velika većina dece neće imati novca da mu uzvrati”.
“Hoćeš da kažeš kako će ministrova strategija udaranja roditelja po džepu u slučaju nediscipline njihove dece izazvati kontraefekat?”
“Hoću da kažem da će se bogati i dalje bahatiti, dok će oni drugi i dalje trpeti”.
“Ali će barem svi nositi uniforme. Evo, ministar je upravo kazao da učenice više neće ići u školu našminkane ko rakuni”.
“Kakve to ima veze s uniformama?”, začuđeno će Boka J., i istog trenutka zamisli rakuna u školskoj kecelji.
“Ama baš nikakve, sine”, reče otac. “A kum Paja je onomad umalo ostao bez licence kada je onog maturanta – konja, koji ga je provocirao, nazvao konjem”.
“Zar otac tog konja nije sedeo u nekakvom skupštinskom odboru?”
“Jeste, i verovatno je još uvek tamo. Uzmemo li tu činjenicu u obzir, pravo je čudo da je Paja zadržao licencu”.
“Pravo je čudo ukoliko ministar odgovara zbog toga što učenice poredi sa tamo nekim rakunima”, uzdahnu žena.
“Ministar nema licencu – baš ga briga. Može đake nazivati i pavijanima ako hoće – i nikome ništa. To je razlika između njih gore i nas dole”.
“A lepo sam ti govorila da odeš u političare”.
“Zato ću ja u političare, mama”, uzviknu Boka J. “Ili to – ili brišem iz zemlje. Ne želim da budem jeftina radna snaga! Bolje je živjeti sto godina kao milijunaš negoli sedam dana u bijedi!”
Otac snažno zapljeska rukama.
“Mitingaš, na mene”.
“A ti mu i dalje kupuj Alana Forda! I to u hrvatskom prevodu!”, plačno će žena.
“Ne očajav, ženče. Naš sin će ponosno nositi svoju uniformu i biće disciplinovan učenik. Postojano će podnositi nasilje onih čiji će roditelji imati para da školi plate 100 evra za svaki nedisciplinovani gest svojih mezimaca. Biće miran kao bubica i učiće kako da profesionalno pritegne šraf na pokretnoj traci. Dakle, naš sin će biti dualno obrazovani primerak budućeg pripadnika jeftine radne snage!”
“I zato…”, poče Boka J.
“I zato od ovog trenutka štekamo za put u Skandinaviju”, nastavi svečano otac.
A onda, kao po dogovoru, njih dvojica počeše da pevaju u glas: “Pioniri Mladenovi, jeftina ste radna snaga, svakog dana rastete, kao GM rosna trava, trt neoliberalizmu a sloboda kretanju, i mene će moja mati u Norveškoj zvati! I mene će moja mati u Norveškoj zvati!”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama