Ово је прича о планинару, који је желио да се попне на највишу планину. У ту се је пустоловину упустио након дугих година припремања. Пошто је сву славу желио само за себе, одлучио је, да ће се на планину попети сам!
Почео се успињати. Време је пролазило, спуштао се мрак. Уместо да потражи уточиште гђе би преспавао, наставио је с успињањем, све док се није посве смрачило. Непрозирна ноћ је загрлила планинске врхове. Свуд око њега била је густа тама. Небо и месец били су прекривени тешким црним облацима, није се видио ни прст пред оком.
Док се успињао, само неколико корака прије врха посклизну се и поче падати страховитом брзином. Могао је виђети само црне тачке и осјећати силу теже која га је неумитно вукла према доље. У тренутку очајничког страха, пред очима му се почеше одигравати сви лепи и ружни тренуци његовог живота. Застаде му дах. Када је већ помислио да ће умрети, осети изненада како га зауставља уже за које је био везан. Тело му је висило у ваздуху. И све што га је држало било је то уже. У том је тренутку повикао:
“Боже, помози ми!”
Ођедном се с неба зачу дубок глас који му одговори:
“Шта желиш да учиним?”
“Спаси ме, Боже!”
“Заиста верујеш да те могу спасити?”
“Наравно да верујем!”
“Онда прережи уже за које си везан.”
“Молим!“
“ПРЕРЕЖИ УЖЕ ЗА КОЈЕ СИ ВЕЗАН.”
Настала је дуга тишина. Човек је на крају одлучио да ће се ипак држати за уже свим својим снагама.
Спасиоци причају како су следећег дана пронашли планинара мртвог, смрзнутог. Његово беживотно тело висило је на ужету, за које се је грчевито држао… САМО ТРИ МЕТРА ОД ЗЕМЉЕ.