Ovo je priča o planinaru, koji je želio da se popne na najvišu planinu. U tu se je pustolovinu upustio nakon dugih godina pripremanja. Pošto je svu slavu želio samo za sebe, odlučio je, da će se na planinu popeti sam!
Počeo se uspinjati. Vreme je prolazilo, spuštao se mrak. Umesto da potraži utočište gđe bi prespavao, nastavio je s uspinjanjem, sve dok se nije posve smračilo. Neprozirna noć je zagrlila planinske vrhove. Svud oko njega bila je gusta tama. Nebo i mesec bili su prekriveni teškim crnim oblacima, nije se vidio ni prst pred okom.
Dok se uspinjao, samo nekoliko koraka prije vrha poskliznu se i poče padati strahovitom brzinom. Mogao je viđeti samo crne tačke i osjećati silu teže koja ga je neumitno vukla prema dolje. U trenutku očajničkog straha, pred očima mu se počeše odigravati svi lepi i ružni trenuci njegovog života. Zastade mu dah. Kada je već pomislio da će umreti, oseti iznenada kako ga zaustavlja uže za koje je bio vezan. Telo mu je visilo u vazduhu. I sve što ga je držalo bilo je to uže. U tom je trenutku povikao:
“Bože, pomozi mi!”
Ođednom se s neba začu dubok glas koji mu odgovori:
“Šta želiš da učinim?”
“Spasi me, Bože!”
“Zaista veruješ da te mogu spasiti?”
“Naravno da verujem!”
“Onda prereži uže za koje si vezan.”
“Molim!“
“PREREŽI UŽE ZA KOJE SI VEZAN.”
Nastala je duga tišina. Čovek je na kraju odlučio da će se ipak držati za uže svim svojim snagama.
Spasioci pričaju kako su sledećeg dana pronašli planinara mrtvog, smrznutog. Njegovo beživotno telo visilo je na užetu, za koje se je grčevito držao… SAMO TRI METRA OD ZEMLJE.