Када сам ја кретала у први разред многи родитељи су прижељкивали да им дете буде у разреду код учитељице која је удата, породична жена. Сматрали су да је предност када учитељица има своју децу јер ће тако боље разумети њих као родитеље. Више су се распитивали за децу учитељице него за саму учитељицу. Било им је важно да њена деца могу да служе као пример другој деци јер ако учитељица своју децу ничему није научила, чему ли ће њихову. На први родитељски састанак су одлазили са намером да виде ко ће то да учи њихово дете, а не да се договоре шта треба да се купи од прибора. То је било у другом плану, а поред тога сви смо имали исте уџбенике. Посматрали су како се опходи према другима, како се изражава, облачи, да ли има држање, став, глас. Поверење родитеља би стекла она учитељица која на првом састанку на њих остави снажан утисак како својом појавом тако и оним што говори. Од учитељице су очекивали да пре свега буде добар узор деци јер она је особа коју деца свакодневно гледају, слушају, од које уче и упијају. Она која стекне поверење родитеља, која се покаже као одговорна, која деци пружи добар пример, сматрала се добром учитељицом.
Током свог школовања измењала сам више школа, а самим тим и више учитељица и разредних наставница, али у свима њима сам имала добре узоре. Неке сам сматрала сјајним предавачима, неке не, али ниједна од њих није била са лажном дипломом, ниједна није личила на “певаљку”. Све су изгледале као просветни радници.
У међувремену много тога се променило… Углавном, родитељи се данас све више жале на учитељице и наставнике, а деца све ређе налазе узоре у њима. Многи говоре да је школство било боље када смо ми били мали, сви говоре да је систем вредности поремећен… Питам се само, да ли ми родитељи који то све видимо, помажемо или одмажемо учитељицама пошто се оне све чешће жале да имају више проблема са родитељима него са децом.
Данас изгледа као да смо заборавили да је учитељица више од особе која дете учи да чита и пише, која оцењује знање и води на екскурзије. Многи родитељи сматрају да је најважније да је учитељица приступачна и отворена за сарадњу и разговор са родитељима, да је спремна да изађе у сусрет родитељским захтевима, да је млада, добра, да јој се није “смркло“ у просвети, да је деца воле. Све то јесте пожељно и битно, али најважнији су одговорност и пружање доброг примера деци. Само учитељица која деци служи као узор може да им буде ауторитет. Како да учитељица буде мотивисана да се потруди да да добар лични пример деци ако многи родитељи то од ње не траже и не очекују. Често тога ни сами нису свесни. На пример, кад учитељица каже: “Жао ми је, не могу да закључим вашем детету петицу јер то не би било уреду према другој деци… Дала бих лош пример деци. Морам да се држим својих критеријума… Да будем принципијелна, објективна…“ , родитељи за то немају разумевања. Та учитељица која попусти услед притиска родитеља губи ауторитет и „пада“ у очима оне деце која вредно уче и заслужено добијају петице, а многи родитељи од учитељице очекују управо то, да она излази у сусрет њиховим захтевима и да усрећује децу давањем одличних оцена, правдањем часова и испуњавањем других жеља. Другим речима, родитељи очекују да учитељица чини дете срећним, а не да га научи правим вредностима дајући му лични пример. Управо оно што сами раде очекују да ради и учитељица. Уместо да дете оспособљавају за самосталан живот, многи родитељи се труде да га усреће испуњавајући му жеље, припремају “пут за дете“ уместо “дете за пут“ и то очекују и од учитељице. Што очекујемо то обично и добијемо. И опет долазимо до тога да је систем вредности у друштву поремећен. И кад смо већ ту где смо, како да се поставимо, а да то буде у интересу детета?
Не морамо ми бити ти који ће уз већ постојеће потешкоће учитељици додатно отежати и закомпликовати посао нереалним очекивањима и притисцима. Без обзира на то колико смо задовољни или не учитељицом нашег детета не треба да заборавимо да је најлакше критиковати. Требамо се трудити да из учитељице извучемо оно најбоље. Добро је да учитељица зна шта родитељи од ње очекују, али је важно да та очекивања буду реална. Ми и учитељица играмо у истом тиму. Ми имамо исти задатак, да васпитавамо и образујемо децу, те треба да наступамо удруженим снагама. Јако је важно да препознајемо и чувамо добре учитељице јер оне имају веома важну улогу у животима наше деце.
Ауторка текста је психолошкиња Бранка Василев
Извор: mojpsiholog.weebly.com