Др Рај­на Дра­ги­ће­вић: Само су мисли просте, а језик не може да буде прост

Пи­шу­ћи о Ву­ко­вом Рјеч­ни­ку, ака­де­мик Па­вле Ивић ис­ти­че да „се не мо­же на­ве­сти ни­јед­но дру­го де­ло у исто­ри­ји срп­ске кул­ту­ре ко­је је од­и­гра­ло ве­ћу уло­гу као пре­крет­ни­ца, као по­ла­га­ње те­ме­ља“, док га ака­де­мик Ми­ро Вук­са­но­вић из­два­ја као „ма­тич­ну књи­гу са­вре­ме­ног срп­ског је­зи­ка“ и као „књи­гу пред књи­га­ма“. У је­зич­ком, пре­ци­зни­је, лек­сич­ком сми­слу, ово де­ло је зна­чај­но јер са­др­жи спи­сак ре­чи ко­је су уте­ме­љи­ле са­вре­ме­ни срп­ски књи­жев­ни је­зик, а са­мим тим, по­сред­но и не­по­сред­но, и са­вре­ме­ну срп­ску кул­ту­ру.
RajnaDragicevic
Ка­кав је био ка­па­ци­тет те лек­си­ке за за­до­во­ља­ва­ње кул­тур­них по­тре­ба срп­ског на­ро­да? 
Мно­ги су сма­тра­ли не­до­лич­ним за­не­ма­ри­ва­ње је­зи­ка ви­ше­ве­ков­не пи­са­не тра­ди­ци­је да би се стан­дард­ним је­зи­ком про­гла­сио на­род­ни. Ву­ков са­вре­ме­ник Лу­ки­јан Му­шиц­ки овим ре­чи­ма се ус­про­ти­вио Ву­ко­вој на­ме­ри: „Срп­ски на­род је орао и ко­пао, мно­го се тру­дио, ју­на­че­ство­вао, али ма­ло ми­слио, осим о на­су­шним по­тре­ба­ма, за­то је ње­гов је­зик си­ро­ма­шан ре­чи­ма за умо­зри­тел­не ми­сли.“ Че­шки сла­ви­ста Јо­сиф До­бров­ски ис­ти­цао је да се ње­му не до­па­да да се „Ср­би спу­сте до се­љач­ког је­зи­ка. Мо­ра би­ти и от­ме­ни­је­га је­зи­ка за уз­ви­ше­ни­је пред­ме­те“. И ака­де­мик Мил­ка Ивић, ина­че ве­ли­ки по­што­ва­лац Ву­ко­вог де­ла, фор­му­ли­са­ла је став ко­ји ни­је (био) ре­дак ме­ђу ин­те­лек­ту­ал­ци­ма: „А на­ма је, ето, би­ло су­ђе­но да нам, у да­ни­ма јед­ног Пу­шки­на, не­ве­шта ру­ка, тек из­ву­че­на та­ко­ре­ћи ис­под плу­га, цр­та пр­ва на­ша сло­ва за на­шу реч. Крај­ње је вре­ме да се зби­ља сви отре­зни­мо од на­ив­них ми­то­ва. Ка­мо сре­ће да смо има­ли не­из­га­же­ну пи­са­ну тра­ди­ци­ју, да ни­смо мо­ра­ли уво­ди­ти не­пи­сме­ног у ком­пе­тен­ци­ју пи­сме­них! Књи­жев­ни је­зик је ору­ђе ко­јим мо­же и мо­ра да ру­ку­је са­мо ви­чан зна­лац – обра­зо­ван чо­век.“
Мно­го је ви­ше оних ко­ји сма­тра­ју да се срп­ска кул­ту­ра мо­гла аде­кват­но и при­род­но раз­ви­ја­ти са­мо на на­род­ном је­зи­ку и да је тај је­зик имао ка­па­ци­тет да из­ра­зи и „умо­зри­тел­не ми­сли“. Сам Вук је о то­ме го­во­рио да су са­мо ми­сли про­сте, а да је­зик не мо­же би­ти прост. Слич­но је о то­ме раз­ми­шљао и је­дан од нај­ве­ћих срп­ских лин­гви­ста Алек­сан­дар Бе­лић. Он је на­гла­ша­вао да су­шти­на књи­жев­ног је­зи­ка ни­је у то­ме да ли се он об­лич­ки, син­так­сич­ки или реч­нич­ки до­вољ­но раз­вио, већ у то­ме шта се њи­ме из­но­си. Чим се јед­ним је­зи­ком ула­зи у ве­ли­ку кул­ту­ру све­та, об­ра­ђу­ју пред­ме­ти кул­тур­не, на­уч­не и књи­жев­не обла­сти, он по­ста­је књи­жев­ни је­зик.
Ка­ква је објек­тив­но би­ла моћ на­род­ног је­зи­ка да из­ра­зи „умо­зри­тел­не ми­сли“, да нај­пот­пу­ни­је ис­ко­ри­сти оно што по­се­ду­је и да из­не­дри оно што му не­до­ста­је? Ода­кле је то кре­нуо наш књи­жев­ни је­зик да би два ве­ка ка­сни­је по­стао оно што да­нас је­сте? Од­го­вор на то пи­та­ње пру­жа Ву­ков Рјеч­ник.
Ву­ков са­вре­ме­ник Јо­ван Сте­јић за­ме­ра Ву­ку што у Рјеч­ник из 1818. ни­је унео све ре­чи ко­је су се у то вре­ме мо­гле чу­ти или про­чи­та­ти, ру­ко­во­де­ћи се прин­ци­пом да их ни­је чуо у на­ро­ду. Из­гле­да нео­бич­но да на­род ни­је ко­ри­стио ове ре­чи: бла­гост, опа­сност, стро­гост, са­да­шњост, про­шлост, бу­дућ­ност, вест, дух, слух, за­да­так, мол­ба, жал­ба, по­бе­да итд.
Ка­ко ли се ми­сли­ло о про­шло­сти и бу­дућ­но­сти ка­да ни­је би­ло ре­чи за њих? Ме­ђу­тим, ми­сли­ло се на сва­ко­днев­ну му­ку па је би­ло мно­го си­но­ни­ма за пој­мо­ве ко­ји су ва­жни за на­род­ни жи­вот. У Рјеч­ни­ку је за­бе­ле­же­на це­ла ко­лек­ци­ја си­но­ни­ма за гла­гол на­је­сти се (на­пи­та­ти се, на­ба­ња­ти се, на­би­ти се, на­бо­ка­ти се…), за при­дев ја­дан (би­је­дан, бо­лан, дер­ни, жа­ло­стан, за­јад­њи, зло­сре­ћан…) и за дру­ге ре­чи ко­је су се од­но­си­ле на пој­мо­ве из те­жач­ке на­род­не сва­ко­дне­ви­це.
Ипак, ни­је са­свим тач­но да ни­је би­ло ре­чи за ап­стракт­не пој­мо­ве. У Рјеч­ни­ку про­на­ла­зи­мо: во­ља, ра­зум, ту­га, сре­ћа, мр­жња, љу­бав, ду(к) (= дух), ду­ша, љуп­кост, дру­го­ва­ње, на­да­ње, обе­ћа­ње, ра­бре­ње (= хра­бре­ње), стра­ше­ње, стра­о­та, во­љан, ду­ше­ван,  љу­бак, љу­бе­зан, ра­бар (= хра­бар), стра­о­вит… Би­ло их је, иако се мо­ра при­зна­ти да је не­ке од њих Вук де­фи­ни­сао сво­де­ћи их на прак­тич­но, кон­крет­но сва­ко­днев­но ис­ку­ство. Та­ко је, ре­ци­мо, ду­ша у Рјеч­ни­ку де­фи­ни­са­на по­сло­ви­цом: Два без ду­ше, тре­ћи без гла­ве. Исто и гла­гол жа­ли­ти: жа­ли ме жи­ва, а не­мој мр­тва. При­дев не­до­сти­жан ова­ко се об­ја­шња­ва: нпр. жи­то је не­до­сти­жно, тј. јед­но ви­со­ко а дру­го ни­ско на­ра­сло или јед­но зре­ло дру­го не­до­зре­ло.
Ва­жни­је од то­га што је у на­род­ном је­зи­ку би­ло ре­чи за ап­стракт­не пој­мо­ве  је­сте чи­ње­ни­ца да је срп­ски на­род­ни је­зик био из­ра­зи­то рас­те­гљив, сав са­здан од ма­те­ри­ја­ла ко­ји се мо­гао ко­ри­сти­ти за гра­ђе­ње но­вих ре­чи. Ка­да је пре­во­дио Но­ви за­вет, Вук је сам из­гра­дио чак 84 ре­чи ко­је до та­да ни­су по­сто­ја­ле, а за ко­је је ре­као да би „те ре­чи ка­зао ова­ко и нај­про­сти­ји Ср­бин са­мо кад би му за­тре­ба­ле; а мо­же би­ти да их и го­во­ре“: тру­бач, слу­шач, ви­кач; из­ба­вље­ње, из­вр­ше­ње, оправ­да­ње, от­пу­шта­ње; гра­бљив, нео­се­тљив, ви­но­гра­дар; не­зна­бо­штво, де­во­ја­штво, смер­ност, све­тост, го­сто­љу­би­вост.
Лек­си­ка ко­ју ме­ђу сво­јим ко­ри­ца­ма чу­ва Ву­ков Рјеч­ник из 1818. го­ди­не пре­тр­пе­ла је знат­не из­ме­не још за Ву­ко­вог жи­во­та. Ни Ње­гош, ни Бран­ко Ра­ди­че­вић, ни дру­ги по­бор­ни­ци Ву­ко­вог де­ла, ни­су пи­са­ли са­свим ву­ков­ски. Ипак, ко­ли­ко год да се лек­си­ка ме­ња­ла, бо­га­ти­ла и ства­ра­ла од соп­стве­ног или стра­ног суп­стра­та, до да­нас је, за­хва­љу­ју­ћи Ву­ку, за­др­жа­ла сво­ју есен­ци­ју ко­ја се огле­да у оно­ме што је Бе­лић звао на­род­ним ду­хом.
Професор Филолошког факултета Универзитета у Београду

Др Рај­на Дра­ги­ће­вић

Извор: politika.rs