Ја сам васпитачица. Моје је срце велико попут планета и отворено за свакога ко у њега жели ући. Мој је загрљај довољно топао да отера сваку тугу, пише васпитачица Кристина Калиман
Почетак нове школске године. Нова јасличка група, 20-оро деце. Петоро у вртић уписано лани, петнаесторо по први пут креће у вртић. Разлика у старости најмлађег и најстаријег детета: 1 година, 4 месеца
Период адаптације. Деце, родитеља, васпитача. Одвајање деце од родитеља, многих од њих по први пут у животу. Изненађење, туга, страх, неизвесност. Сузе, плач, вриштање. Једно се дете одваја од осталих и проналази мирни кутак у којем ће се умирити. Једно дете плаче на вратима ишчекујући долазак мајке. Сваки покушај умиривања детета, разговора и загрљаја резултира још већом тугом. Још двоје деце реагује на исти начин негде у простору дневног боравка уз невербалну поруку: не дирај ме, не обраћај ми се, ма уопште ме не гледај! Остали трче за васпитачицом, тражећи утеху. Загрли ме, подигни ме, причај са мном, певај ми. Не чини ништа непредвидиво.
Да барем имам још бар три пара руку
Ту смо где јесмо и свака нам промена тешко пада. По први пута у животу размишљала сам о естетској операцији. Корекција носа? Затезање бора? Попуњавање усана? Не. Размишљала сам о уградњи додатних парова руку. Барем три, за почетак, како бих истовремено могла утешити сву децу која су досад стигла у групу, прихватити оно које се управо појавило на вратима, поделити им оброке, пресвући пелене, додати играчку, обрисати проливену воду…
У првоме месецу дознајем свашта о својим маленим пријатељима. Један од њих још није проходао. Дванаестеро једе потпуно самостално, шестеро се мучи са кашиком и треба их дохрањивати, двоје уопште не једе само. Двоје деце из групе има тешке алергије. На различите намирнице. Њихов јеловник проверим трипут пре него што им дам да једу. По први пут у животу читам и саставе грицкалица и кекса, да штетних намирница не би било чак ни у траговима. Десетеро самостално пије из чаше без просипања, шестеро треба помоћ у придржавању чаше да воде не би било свуда осим тамо где треба да заврши (да, научила сам то на тежи начин), четверо чашу не зна ни да ухвати. Једно дете зна само да оде на WC шољу, троје на ношу, остали носе пелене. Већина деце у вртић доноси нешто од куће. Неки имају дуду, неки носе играчке, неки ћебенце. И то је у реду, подстичемо их да доносе прелазни објект, предмет који ће дете повезивати са сигурношћу и удобношћу дома.
Јаслице су постале дивно место
Месец дана касније, сви смо се боље упознали и прихватили у свим својим различитостима. Рутина коју су деца усвојила олакшава им боравак у вртићу. Сваки дан пролази исто – долазак у вртић, облачење папучица, опраштање од родитеља, доручак, игра и планиране активности, пресвлачење пелена, воћни оброк. Излазак на терасу, повратак у собу. Ручак, поподневни одмор, играње, одлазак кући.
Дан је постао предвидив и сада сви са сигурношћу знају да ће родитељи доћи по њих. Воле их, никада их неће заборавити. Још увек повремено има суза. Најчешће из саосећања јер нам је управо стигао нови дечак који пролази кроз оно што су остали већ прошли. Али јаслице постају дивно место… Место у које деца полако, сваким даном са све већом сигурношћу и срећом, улазе с осмехом и јуре у загрљај васпитачици. Место на којем се пева, плеше, свира, игра пластелином, слика темперама. Место на којем се читају најчаробније приче. Место на којем се децу воли, негује, прихвата, разуме и подстиче да буду најбоље што могу бити.
Већина деце у групу улази без плача. Понеки од њих са великим осмехом трче равно васпитачици у загрљај. До краја године то ће бити већина. Омогућила сам им да осећају сигурност и поверење да то учине и осећам задовољство. Девојчица која је тврдоглаво одбијала да једе јутрос је појела доручак по први пута. Моје су се стрпљење и упорност исплатили и осећам олакшање.
Осећам понос и њежност
Девојчица која је тражила мирни кутак како би се осамила у својој тузи, данас весело трчи по нашој тераси уз широки осмех. Осећам њену срећу и срце ми је њоме испуњено. Омогућила сам да се тако осећа дајући јој потребно време да се осећа боље. Дечак мази и љуби пријатеља који плаче и треба утеху. Осећам понос и њежност јер је уз мој пример научио како некоме пружити подршку. Чујем познату мелодију, познате речи које спонтано излазе из дечјих уста док су заиграни нечим сасвим другим. Осећам успех јер сам их научила ту песмицу.
Деца могу, знају и желе. Чак и у јаслицама могу бити самостални. Могу сами јести, пити и донети марамицу како би обрисали носић. Могу бити одговорни за своје поступке и ствари. Знају која су правила групе и што се од њих очекује. Знају да су вољени и уважавани. Желе да се играју и уче кроз игру . Желе усвојити нова понашања, вештине и способности које ће им помоћи у животу. Желе да експериментишу и откривати нове ствари. Желе да се смеју и буду срећни, али имају право и да буду тужни . Мој је посао да им у томе будем помоћ, подршка, да их гурам напред и омогућавам им нова искуства и спознаје.
Ја сам васпитач. Моје је срце велико попут планета и отворено за свакога тко у њега жели ући. Мој је загрљај довољно топао да отера сваку тугу. Моје лице има осмех за сваку дечју неспретност, догодовштину, упорност, напредак, успех. Моје је разумевање дубоко попут океана. Моје су способности договарања и постизања компромиса боље него свих дипломата овога света. Моје је задовољство животним позивом који сам одабрала… неописиво.
Имате ли поверења у своје васпитачице у вртићу?
Извор: klokanica.hr