Pismo vaspitačice iz vrtića nakon mesec dana adaptacije

7 oktobra, 2018

Ja sam vaspitačica. Moje je srce veliko poput planeta i otvoreno za svakoga ko u njega želi ući. Moj je zagrljaj dovoljno topao da otera svaku tugu, piše vaspitačica Kristina Kaliman

Početak nove školske godine. Nova jaslička grupa, 20-oro dece. Petoro u vrtić upisano lani, petnaestoro po prvi put kreće u vrtić. Razlika u starosti najmlađeg i najstarijeg deteta: 1 godina, 4 meseca

Period adaptacije. Dece, roditelja, vaspitača. Odvajanje dece od roditelja, mnogih od njih po prvi put u životu. Iznenađenje, tuga, strah, neizvesnost. Suze, plač, vrištanje. Jedno se dete odvaja od ostalih i pronalazi mirni kutak u kojem će se umiriti. Jedno dete plače na vratima iščekujući dolazak majke. Svaki pokušaj umirivanja deteta, razgovora i zagrljaja rezultira još većom tugom. Još dvoje dece reaguje na isti način negde u prostoru dnevnog boravka uz neverbalnu poruku: ne diraj me, ne obraćaj mi se, ma uopšte me ne gledaj! Ostali trče za vaspitačicom, tražeći utehu. Zagrli me, podigni me, pričaj sa mnom, pevaj mi. Ne čini ništa nepredvidivo.

Da barem imam još bar tri para ruku

Tu smo gde jesmo i svaka nam promena teško pada. Po prvi puta u životu razmišljala sam o estetskoj operaciji. Korekcija nosa? Zatezanje bora? Popunjavanje usana? Ne. Razmišljala sam o ugradnji dodatnih parova ruku. Barem tri, za početak, kako bih istovremeno mogla utešiti svu decu koja su dosad stigla u grupu, prihvatiti ono koje se upravo pojavilo na vratima, podeliti im obroke, presvući pelene, dodati igračku, obrisati prolivenu vodu…

U prvome mesecu doznajem svašta o svojim malenim prijateljima. Jedan od njih još nije prohodao. Dvanaestero jede potpuno samostalno, šestero se muči sa kašikom i treba ih dohranjivati, dvoje uopšte ne jede samo. Dvoje dece iz grupe ima teške alergije. Na različite namirnice. Njihov jelovnik proverim triput pre nego što im  dam da jedu. Po prvi put u životu čitam i sastave grickalica i keksa, da štetnih namirnica ne bi bilo čak ni u tragovima. Desetero samostalno pije iz čaše bez prosipanja, šestero treba pomoć u pridržavanju čaše da vode ne bi bilo svuda osim tamo gde treba da završi (da, naučila sam to na teži način), četvero čašu ne zna ni da uhvati. Jedno dete zna samo da ode na WC šolju, troje na nošu, ostali nose pelene. Većina dece u vrtić donosi nešto od kuće. Neki imaju dudu, neki nose igračke, neki ćebence. I to je u redu, podstičemo ih da donose prelazni objekt, predmet koji će dete povezivati sa sigurnošću i udobnošću doma.

Jaslice su postale divno mesto

Mesec dana kasnije, svi smo se bolje upoznali i prihvatili u svim svojim različitostima. Rutina koju su deca usvojila olakšava im boravak u vrtiću. Svaki dan prolazi isto – dolazak u vrtić, oblačenje papučica, opraštanje od roditelja, doručak, igra i planirane aktivnosti, presvlačenje pelena, voćni obrok. Izlazak na terasu, povratak u sobu. Ručak, popodnevni odmor, igranje, odlazak kući.

Dan je postao predvidiv i sada svi sa sigurnošću znaju da će roditelji doći po njih. Vole ih, nikada ih neće zaboraviti. Još uvek povremeno ima suza. Najčešće iz saosećanja jer nam je upravo stigao novi dečak koji prolazi kroz ono što su ostali već prošli. Ali jaslice postaju divno mesto… Mesto u koje deca polako, svakim danom sa sve većom sigurnošću i srećom, ulaze s osmehom i jure u zagrljaj vaspitačici. Mesto na kojem se peva, pleše, svira, igra plastelinom, slika temperama. Mesto na kojem se čitaju najčarobnije priče. Mesto na kojem se decu voli, neguje, prihvata, razume i podstiče da budu najbolje što mogu biti.

Većina dece u grupu ulazi bez plača. Poneki od njih sa velikim osmehom trče ravno vaspitačici u zagrljaj. Do kraja godine to će biti većina. Omogućila sam im da osećaju sigurnost i poverenje da to učine i osećam zadovoljstvo. Devojčica koja je tvrdoglavo odbijala da jede jutros je pojela doručak po prvi puta. Moje su se strpljenje i upornost isplatili i osećam olakšanje.

Osećam ponos i nježnost

Devojčica koja je tražila mirni kutak kako bi se osamila u svojoj tuzi, danas veselo trči po našoj terasi uz široki osmeh. Osećam njenu sreću i srce mi je njome ispunjeno. Omogućila sam da se tako oseća dajući joj potrebno vreme da se oseća bolje. Dečak mazi i ljubi prijatelja koji plače i treba utehu. Osećam ponos i nježnost jer je uz moj primer naučio kako nekome pružiti podršku. Čujem poznatu melodiju, poznate reči koje spontano izlaze iz dečjih usta dok su zaigrani nečim sasvim drugim. Osećam uspeh jer sam ih naučila tu pesmicu.

Deca mogu, znaju i žele. Čak i u jaslicama mogu biti samostalni. Mogu sami jesti, piti i doneti maramicu kako bi obrisali nosić. Mogu biti odgovorni za svoje postupke i stvari. Znaju koja su pravila grupe i što se od njih očekuje. Znaju da su voljeni i uvažavani. Žele da se igraju i uče kroz igru . Žele usvojiti nova ponašanja, veštine i sposobnosti koje će im pomoći u životu. Žele da eksperimentišu i otkrivati nove stvari. Žele da se smeju i budu srećni, ali imaju pravo i da budu tužni . Moj je posao da im u tome budem pomoć, podrška, da ih guram napred i omogućavam im nova iskustva i spoznaje.

Ja sam vaspitač. Moje je srce veliko poput planeta i otvoreno za svakoga tko u njega želi ući. Moj je zagrljaj dovoljno topao da otera svaku tugu. Moje lice ima osmeh za svaku dečju nespretnost, dogodovštinu, upornost, napredak, uspeh. Moje je razumevanje duboko poput okeana. Moje su sposobnosti dogovaranja i postizanja kompromisa bolje nego svih diplomata ovoga sveta. Moje je zadovoljstvo životnim pozivom koji sam odabrala… neopisivo.

Imate li poverenja u svoje vaspitačice u vrtiću?

Izvor: klokanica.hr

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Jedan komentar na "Pismo vaspitačice iz vrtića nakon mesec dana adaptacije"

  1. ljiljana kaže:

    divan i isasvim realan tekst, bez preterivanja, stvarnost. Bila sam vaspitačica 35god. znam kako je teško biti VASPITAČ,

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama