Може ли се преценити улога родитеља и васпитног утицаја ових на развој осећања одговорности код деце? Не може, што не значи да треба све што се развије добро или/и рђаво код детета свалити на плећа често неуких, уплашених, али и неодговорних родитеља.
Да ли је и како човек одговорно биће
Човјек воље остаје свободне
Ка’ сви други смртни духови
Његова ће душевна таблица
С обје стране бити начертана
С два сасвијем противна закона
(Његош)
На директно питање из наслова овог есеја, директан одговор би могао да буде: да, човек јесте одговорно биће онда и онолико колико зна и осећа да је слободно биће. Даље рашчлањавање оваквог директног одговора одмах нам указује на сложеност нашег задатка да себи и другима одговоримо колико је и када човек слободно биће, под претпоставком да на можда најтеже философско-религиозно питање о слободи воље одговоримо позитивно, упркос свему што се противи оваквом одговору.
Говорити о слободи човековој, о његовој „слободи избора”, о његовој природној потреби за индивидуацијом (хришћанско учење говори и о тежњи човека за обожењем) подразумева највеће могуће човеково освешћивање за свеколику нужност догађања, како ону унутарњу, тако и спољашњу нужност. Да ли нужност оваквих збивања можемо да изједначимо са законитошћу спорно је, јер нити је свака нужност законита, а ни обратно не мора да буде тачно. Ова сумња у сродност значења ова два појма не искључује њихову реалност, само не до краја објашњиву.
Уосталом, зар је потребно понављати да је човек одувек био и остао тајна, и поред великих и сјајних напредака различитих наука, најпре оних егзактних. Нагласак остаје на човековој вољи која вазда „остаје свободна”, без обзира што су обе стране наше „душевне таблице” – под којима ваља разумети природно и духовно биће човека – „начертано” сасвим „противним законом”, како генијално слути и говори, свагда велики Његош!
Већ смо раније наводили речи не баш религиозно убедљивог Алфреда Адлера: „Тежња за савршенством нешто је човеку урођено, нешто што постоји у сваком човеку… Најбоља представа која је до сада стечена о идеалном уздизању човечанства јесте појам Бога.”
Када много пута понављају научници и философи, као и религиозни мислиоци, да је човек природно и духовно биће, онда увек понављају истину која из ове поделе човековог бића болно произлази: то је његова расцепљеност и амбивалентност (психолошким језиком речено: човек је дуалистичко биће, чак су и монотеистичке религије, парадоксално, дуалистичке религије).
Сличан дуализам (овога пута позитиван) влада и унутар човековог бића које треба да у себи носи не само „себични ген” (Ричард Докинс), већ и „алтруистички ген”, присутан и код већине нижих живих бића. Шта ће од ова два (да ли подједнако јака?) гена преовладати у човеку зависи умногоме најпре од тока пренаталног живота, а онда и оно неколико првих година раног детињства. Шта ће нам родитељи (независно од генетике која, наравно, игра значајну улогу у току будућег развоја човека) у „љубави и дисциплини” васпитању пружити, обликујући нам карактер и идентитет (и религијски и национални) – биће одлучујуће и за наш будући, доживотан став према одговорности. Једна истина изгледа очита: уколико више и даље освајамо слободу (најпре и најважније у себи), осећамо се све више и даље одговорни, а тада доживљај одговорности пробуди у нама подједнако јаку свест о трагичном човековом положају у свету, али, истовремено, неисказану радост да можемо, хоћемо и остваримо, управо као слободна и одговорна бића, макар и најмању корекцију трагичности положаја човека у савременом свету.
Можда је сувишно споменути да у доживотном човековом процесу индивидуације и/или обожења упознавање самог себе не престаје. Заблуда вазда слабог човека да познаје себе непрекидна је.
Ваља подсетити да у делфијском пророчишту (давно пре Христа), напоредо са чувеном препоруком и опоменом: „Упознај себе” (Гнотхи сеаутон), стоји и друга, не мање значајна, препорука: „Ништа сувише, нађи меру” (Меден аган). Скоро је сигурно да што успешније у току живота упознајемо себе (пространство човековог бића од његових несвесних слојева, преко свесних, до надсвесних, непрегледно је!) све ће бити успешнији наш труд да достигнемо релативну меру, која није ништа друго него благословено достизање релативне равнотеже између битних супротности унутар нашег бића (најпре супротности добра и зла). Разуме се да овако релативно постигнута равнотежа унутар нашег бића, чини то биће одговорним пред Богом, самим собом, својом породицом, својим народом, па и целим светом, сећајући се речи старца Зосиме из романа Достојевског да смо „сви за све криви”.
Може ли се преценити улога родитеља и васпитног утицаја ових на развој осећања одговорности код деце? Не може, што не значи да треба све што се развије добро или/и рђаво код детета свалити на плећа често неуких, уплашених, али и неодговорних родитеља. „Ивер не пада далеко од кладе”, вели Вукова народна пословица; она не треба да буде увек негативно тумачена, већ и позитивно (нажалост, ређе је ова пословица тумачена позитивно). Дете је у досадашњем патријархалном васпитању код Срба васпитавано у крајностима: или је одгајано у претераној строгости или у претераној разнежености (нарочито последњих деценија), због некорисне болећивости родитеља коју треба разликовати од љубави. Ваља се ипак сложити да није упутно истицати тзв. пресудну улогу родитеља у васпитању деце, а првенствено у току првих неколико година живота детета, јер и генетика и промена спољашњих рђавих околности у доцније, повољније прилике може утицати на исправљање негативних обележја у понашању детета; животни примери дају нам за право да као хришћани не останемо упорно на песимистичким прогнозама. Јер, ако је немогуће не сложити се с Јесењиновим стихом: „Све што живи, неки ожиљак има, белегу детињства, незарасô чир”, зар је било мало примера, управо у дугој хришћанској историји народа (и српског народа), да су од збиља лоших родитеља полетели у плаветнило неба и бројни хришћански светитељи и велики ствараоци у свим областима културе! Зар не каже, опет једна Вукова, народна пословица: „Чоек се до смрти учи, или: Чоек иде по свијету као чела по цвијету… и кад падне, одмори се!”
Када размишљамо о тако важној теми као што је човекова одговорност (јер се каже: одговоран – обавезан!) на месту је питање да ли говоримо о личној или/и о народној одговорности. Овакво питање може да се учини данашњем човеку сложено или/и нерешиво јер као да смо све чешће и болније суочени с неодговорношћу већине људи у свету, сиромашних као и богатих, нешколованих као и високошколованих. Откуда толика немоћ одговорности? Највећи непријатељ одгоја за одговорности несумњиво да је данас егоцентризам и равнодушност. Није ли „себични ген” присутан код свих људи и народа, а онда можемо да претпоставимо да је и у прошлости народа и свег човечанства себичност преовлађивала, али како је било с одговорношћу? Не прецењујем добробити хришћанског патријархалног живота кроз векове, па ипак мишљења сам (и то мишљење није усамљено) да је „себичном гену” држао неопходну равнотежу „алтруистички ген”, присутан такође у читавом живом свету, не само код људи код којих би морао да буде и бивао је, најизраженији, а онда је морало и с одговорношћу да буде друкчије.
Није могуће развијати идентитет, ни у појединца, ни у народу ако у развоју идентитета преовлађује егоцентризам и равнодушност. Давно смо сазнали да су два корена сваког идентитета пресудна: религијски и национални. Управо су ова два корена данас угрожена. Како развијати одговорност код деце и младих, ако су религијски и национални идентитет у тако великој кризи?
Шта је још позитивно остало од европског хуманизма који је био незамислив без религије и традиције? Колико нам је велики Достојевски и у 21. веку потребан, говоре његови далекосежни увиди у хуманизам о коме је у другој половини 19. века овако писао: „Хуманост која је заборавила своје хришћанско порекло само је навика, плод цивилизације. Она може потпуно нестати.” Велики европских философи који су представљали културу, мање и цивилизацију, вековима су сведочили и својим животима и својим делима шта је хуманизам. Имануел Кант је међу овим великим философима био с правом строг када је тражио од човека одговорност за своја дела, али и за своје мисли и осећања. Три Кантова питања трајно су савремена, а гласе: Шта могу да знам –
Шта треба да чиним – Чему могу да се надам?
Све што сам до сада покушао да изнесем као трајно савремени проблем: колико је и како човек одговорно биће, није могло бити излагање ведрих тонова. На питање да ли је човек одговорно биће једногласан одговор свуда и увек био је, наравно, позитиван. Али, вечно људско – али! Ово неумитно али, директно је у вези са суштином одговорности човека која почива на моралном и етичком бићу човека. Није потом нелогично довести у природну везу морал и етику с религијом. Реч је најпре о аутономном, а не хетерономном моралу. Овај последњи морал (хетерономни) није довољан да човек постане стварно одговорно Божије биће, јер у њему владају страх и немоћ самоодрицања које (самоодрицање) управо краси аутономни морал који је слободан од спољашњих утицаја. Па, на поновљено наше питање од кога најпре ваља тражити одговорност, од појединог човека или од народа, одговор је једноставан и једино могућ: одговорност увек очекујемо од појединца; што је већи број одговорних појединаца у једном народу, то је онда и народ одговорнији.
Пише: Владета Јеротић
Извор: Politika