„Устајала би моја Фадила сат раније да би ме из куће испустила по пе-есу, лијегала сат касније да би извезла цвјетиће на тек исплетеном ми џемперчићу, испеглала све свилене машице у одговарајућој боји које би сабахом завршавале у мојој коси (ко два уградна пропелера) на кикицама, са обје стране.
Хајде што је то чешљање и чупање дуге косе бољело и што се трпило… хајде што сам научила стискати зубе док су још били млијечни… хајде што су се испод тих машница плетенице везале оним гумицама за тегле и цвикале сваку длаку још у тјемену… да се то све мени у финалном ефекту макар допадало.
Али, право гласа нисам имала.
Моја Фадила је увијек знала шта је најбоље за мене и поносно ме испуштала из куће ко какву лутку крпењачу, уређену и дотјерану по њеним строгим аршинима.
Каква коса и одора… такве су ми морале бити и задаће и свеске и оцјене.
Контролисала је моја мати свако словце написано и у школи и код куће, чупала листове из сиво-маслинастих свески у налету бијеса – кад би ми попустила концентрација – те слова постајала неједнака, гумица направила рупу или кад би слово „д” постало слово „б”.
Од оцјена је признавала само петице, ниподаштавајући све остале бројке и кад би јој неко натукнуо да је престрога, говорила би: Зашто? Све јој дајем – све и тражим. Њено је само да учи.
И онда би обавезно ишла прича о њеном дјетињству, њеном школовању, о патњама дјетета из камена које је морало ићи у школу удаљену седам километара од куће, али никада ни дана није изостало, о задаћи која би се писала неким писаљкама, на комаду плоче… и која би се до школе по три пута избрисала, па би јадна морала сјести негдје успут да то све поново напише, о сукњици коју су јој сашили од неког старог капута, али тако уско да је једва дисала у њој, о дјеци пред школом који су јој се ругала кад год је виде у том одјевном артиклу, повикујући: Стапуро, Стапуро…
И сад јасно видим бол на њеном лицу док препричава фрагменте из свог дјетињства, посебно тог тешког пута до писмености. С поносом би додавала: Ииии… никад, никад нисам добила четворку у свом животу.
Понекад би ми показала своја свједочанства (досадна ко стјенице) и рекла: Видиш… све сам могла, само да она моја Ђума није била ограничена и да ме пустила да се даље школујем.
Никада она својој мајци није опростила што јој послије велике матуре није дозволила да се даље образује и што се онако неписмена, сјетила чак у Мостар послати молбу да се повуче пријава њене мезимице за даље школовање, уз образложење “да она као ратна удовица, нарушеног здравља, сама, са пуно земље… треба опскрбу и његу коју може добити само од свог најмлађег евлада, јединог које је остало да живи с њом, њене кћерке Фадиле…”
Како год тај подухват није опростила својој Ђуми, тако није ни оном Јови Турањанину који је то све на Ђумин наговор тако добро срочио, да су јој се сви документи уз потпуно разумијевање за тешку ситуацију у року од 15 дана вратили на кућну адресу.
У кући Ђума, наравно, није говорила оно што је са писаром Турањанином турила у ћаге, него:
“Налет те не било… која црна школа, па да се прокурваш тамо и на образ ми удариш. Женско чељаде по школама не хода. Није вала ниједна, па нећеш ни ти… Фине какве среће себи тражи и образ чувај! Чуј, оно би се по Мостару скитало и школало, а ја у земљу да пропадам пред народом вође.”
Дочим, за своју мушку дјецу размишљала је сасвим другачије. Њих је још у пубертету уписивала по мостарским и сарајевским интернатима јер јој они нијесу могли на образ ударити, а ни прокурват се… Та категорија је била резервисана само за женску чељад.
И тако, млада и немоћна да се супростави мајчиној одлуци, остала је моја Фадила да чува своју Ђуму, патећи у уском простору и чекајући ту неку своју срећу која је једног дана, у њеној 25-ој години стигла у лику мог оца, право из Дубровника, на бијелом коњу.
Мајка се удала потпуно неукаљана образа, оно све једна по једна како јој је Ђума одредила још послије велике матуре.
Али, опростила није.
Зато се ваљда свим силама трудила да мени од малих ногу натукне ту неку важност образовања, трауматизирајући ме тешким причама из свог камењарског дјетињства, правећи успоредбе са мојим „благостањем“, уз благо уздисање: Ех, да је мени овако било!
Та строгоћа и тврдоћа живота који је обиљежио моју мајку у раном дјетињству, није је напуштала до последњег даха. Била је строга прво према себи самој, а онда логично и према свему што је сматрала својим.
Понекад је ударала немилосрдно… имала је чак и каиш који је био окачен на чивилук са једном једином функцијом: млаћење дјеце кад не слушају.
Ја сам добијала чешће и јаче батине од брата. Он је био, наводно, фине нарави, знао се унапријед извинути, снимити ситуацију и узвикнути: Извини, извини… нећу никад више, никад више!… па потрчати у загрљај и скакутати око скута, тако да је тешко било одвојити то мало, шмизлаво створење од ногу и опуцати га очевим старим каишем.
Али, зато сам је ја, јогунасте нарави и тврдоглавости, излуђивала до те мјере да је тај каиш скоро па одрала од мене. Ни одјећа ми није помагала да не осванем понекад са црвеним модрицама које бих покривала да их отац не види кад дође с посла.
Тиме бих избјегавала осјећај кривице због свађе родитеља око мојих масница. Отац је увијек наглашавао да мајка „не зна са мном“, а она је говорила: Ето, замијенићемо се, ти буди с њима и употријеби своје умијеће и знање, одгоји их зналачки, одржавај кућу и све око куће, а ја ћу радити… уз нагласак: Ја не знам на кога је она (то ја) онако тврдоглава.
Мислим да је отац одлично знао на кога сам тако тврдоглава, али јој то преда мном није рекао. А знала је и она, претпостављам…
Никада мајка из мојих уста није чула оно фамозно „Извини!“ или „Нећу никад више!“, док ми већ оплављеној, с каишем у руци не би наредила да то кажем.
И ја бих рекла. Али, тако неубједљиво… и са таквим погледом да би је то додатно иритирало и производило у њој ону одређену дозу вербалног бијеса гдје би пријетећим тоном додавала:
– ДаБогда ти себи родила себе! Довешћу ја тебе у ред, бићеш ти мени ко бубица! Срам те било, живот сам вам подредила, а теби се све то подразумијева! Друга дјеца немају шта да једу, а ти извољеваш! Полако, ако те ја не научим реду, научит ће те живот!
Не знам шта бих дала да сад, као зрела жена, могу докучити шта је то толико провоцирало мајку у мом дјечијем бићу, да се понекад није имала под контролом, иако знам да ме вољела, онако како мајка може вољети своје дијете. И заиста се давала за своју дјецу, тако да често имам осјећај гриже савјести… што јој макар један дјелић свега тога не стигох вратити…
И сад пожелим да је жива и да јој купим сукњу, да је изведем на ручак или пошаљем на море које својим очима није видјела. Њој је било прече да преко љета, у херцеговачком камењару, чува своју оронулу Ђуму и по два мјесеца, те да гради кућетину у Зеници коју сам ја послије њене смрти буквално замрзила. Понекад ми се чинило да из зидова наше куће проговара украдени живот моје мајке… сва њена патња и бол, сва њена одрицања, жеље и очекивања…
Али, разумијела ме очигледно није, као што и ја ономад нисам разумијевала њу.
Је ли тај бијес долазио у тренуцима кад би у мени препознала онај дио себе који не воли или онај дио мог оца који не воли? А можда је то био само логичан слијед онога што је њу обиљежило у најранијем дјетињству…
Једном сам јој побјегла из дјечијег диспанзера, отргнула се у оној одвратној просторији у којој су се примале ињекције и истрчала напоље. Угањала ме код округлог стуба напољу, вратила назад сва црвена у лицу и код куће ме још намлатила, такву болесну… причајући свима о нечувеној сцени коју сам јој приредила пред масом људи… јер Боже мој, сви су је гледали како као суманута трчи за малим монструмом који бјежи од ињекције.
А ја… ја се и сад стресем кад се сјетим оних металних шприца у које су убацивали пеницилин у праху мијешајући га са дестилованом водом, те медицинских сестара које су их забијајале у дјечије гузе као пикадо стрелице на зид.
Не сјећам се баш свих батина и свих разлога због којих сам их добијала, али одувијек сам знала да то није била фер игра и да је моја мајка била строжија од осталих мајки. Она је опет мислила да је њено легитимно право да за максимално давање захтијева максимално владање.
Мајци је, нема говора, пошло за руком да ме вањштином претвори у мирну дјевојчицу, примјерну и тиху… Што није успјела она, успио би каиш, што није каиш успио би страх од истог, а што није ни каиш ни страх, успио је живот лично…
Тако смо моја мајка и ја функционисале тих непуних 15-так година у некој страхољубави. Чак и кад је легла на постељу и кад смо замијениле улоге, те ја одједном почела његовати њу… било ме страх њених реакција због моје недораслости том задатку.
И под метастазама је од мене очекивала неку перфекцију, губећи се између жеља и могућности, између то мало живота које смо провеле заједно и смрти која је пријетећи стала између нас, попут оног тешког каиша са чивилука изнад врата.
Највише се сјећам батина које сам добила у првом разреду основне школе.
Најмршавије дијете у разреду, са цијелих 19 кила живе ваге је негдје пред крај године добило јединицу.
Оног правог, црвеног кеца… са потписом учитеља Велимира Драговића.
На табли задатак: 9 + 6 = ?
Препишемо ми то у свеске и ја написем: 9 + 6 = 14.
Посто сам сједила тик до њега, погледа ме мој учитељ значајно и оштро каже: Бриши то!
Ја избришем, схватајући бијес и љутњу и напишем нови резултат: 9 + 6 = 16.
Ех… ту је настало замрачење његовог погледа као замрачење мјесеца, једно хистерично процијеђено: шта је с тобом, дијете? И црвеном, хемијском оловком уписана јединица уз његов компликовани потпис.
И то само мени!
Сјећам се ја и данас своје блокаде у том моменту. Разочарала сам учитеља, што је већ довољно болно, али како ћу с тим мајци на очи?
Послије наставе сам стала изнад потока који протиче испод школе размишљајући да ми је можда боље да се бацим у тај поток и пустим да ме вода однесе заувијек него ли да ме рођена мати докрајчи својим васпитним методама кад види огромног црвеног кеца у мојој свесци.
И док сам тако стајала и пиљила у поток (5 цм водостаја) са својом суицдном идејом, приђу ми двије цурице из разреда које су ко бива схватиле да се у мојој глави рађа страшан план, те ме ухватиле за рамена и повукле од потока солидаришући се са мојим болом… пратећи ме све до куће.
Кад су дошле са мном тако уплаканом до врата, мајка се уплашено трзнула мислећи да ми је богзнаштабило, док јој једна од цурица није значајно саопштила да су њих двије управо спасиле мој млади и невини живот одвраћајући ме од опаког чина самоубиства – бацањем у поток, због јединице коју сам добила … и то једина у разреду.
Мајка се захвали цурицама, оним финим тоном који сам ја наравно препознала и само ме уведе у кућу. Безријечно.
Ех, ту… иза затворених врата, између моје мајке и мене сијевао је смеђи каиш чији је звук спорадично прекидало њено питање: Хоћеш ли се убити?, и мој одоговор: Нећу!
И тако, све у такту… 3 пута каиш, па питање: хоћеш ли се убити?, и моје: Нећу!
Таман кад је завршила сеансу, оплавила ме поштено и кренула да окачи васпитну справу на чивилук, ја јој (умјесто да шутим ко риба) кроз јецаје кажем: а, ни ти… ни ти ме нећеш убити… никад.
Требам ли напомињати да каиш у том моменту није завршио на чивилуку, него опет на мени.
И… ето, тог дана сам се свечано опростила од свих суицидних идеја у животу.
Никада нећу заборавити те батине.
И још једне које смо добили и брат и ја кад смо се потукли…
И оне још једне кад сам морала убрати штап у башти, па ја откинула цијелу грану тек засађене младице брескве која је послије тога кусаво расла подсјећајући и мајку и мене на њен васпитни чин. Она је до смрти мислила да сам ја то урадила намјерно, а ја се кунем да нисам…
Данас знам да моја мајка није знала шта чини. Хтјела је ваљда најбоље за мене и сматрала је да је батина из раја изашла.
Да је поживјела било би јој криво. Знам, исто тако, да ми опет никада не би рекла: Извини!
Јер… и за њу је то била претешка ријеч.
Кад је легла на постељу у нашој кући су умрле све васпитне методе.
Шамарање и батинање наставио је живот лично… баш онако како је мајка прогнозирала кад би у налету своје хује махала каишем изнад мог лица.
Ово животно млатарање и васпитавање бољело је више… много, много више… тако да сам почесто пожељела да се врати вријеме кад мајка замахује смеђим, кожним каишем.
И ето… десило ми се да пар дјевојака из мог разреда, које нису биле из камењара, него онако фенси (ћ)цурке под опскрбом оба родитеља, доручком, ручком и вечером редовно, топлом кућом, без бриге и без памети исмију моју сукњу, јер: пречесто је била на мени.
Направила сам се да не чујем.
Бољело је…
Никоме не пише на челу што живи, као што ни мени тада није писало: без оца, без мајке, без ручка, без топле куће…
Оно што се у моју кућу није пренијело су васпитне методе моје мајке.
Само једном сам измлатила своје дијете да памтимо. Додуше… не могу то ни заборавити кад ме сто пута подсјетила на те једне батине због глупог ћупа.
Извинула сам јој се 387 пута и ако поживим сигурно ћу још толико пута.
Знам да дјецу не треба ударати.
Живот ће, не брините!
Знате ли икога ко се извукао и провукао том каишу и тој шиби живота?
Ја не знам…
(а, ево и оцјена… онако како се тражило, иако ја… ја уопште не волим учити)”
Медиха Селимовић