Руски педијатар Олег Комаровски из Новосибирска тврди да ово није научно истраживање већ његов закључак где сматра да деца само због овог не проговарају до своје треће године.
Све се више родитеља жали како им дете није проговорило иако је напунило три или чак четири године. Развој говора је индивидуалан и постоје велика одступања међу децом али како се данас све више говори о аутизму и аутистичном спектру тако све више родитеља у понашању свог детета проналази симптоме који би могли, али и не морају доказати ту дијагнозу.
Међутим, одувек је било и увек ће бити деце која су једноставно лења за говор те ће без икаквих додатних вежби пропричати када им се буде причало.
Чак су и педијатри склонији предлогу који гласи: причекајте, стрпите се, него одмах постављати погрешну дијагнозу и слати на опсежне прегледе.
Али један је неуролог можда открио разлог због чега је све више такве деце. Реч је о дечјем неурологу Олегу Комаровски из Новосибирска, педијатру у чијим смо феноменалним цитатима уживали раније.
Овај неуролог је у пет година истраживања наишао на много случајева деце која до своје треће године још нису проговорила. Зашто је то тако, научно није доказао, али је створио мишљење на темељу виђених искустава. И како истиче у чланку, „немојте ово мишљење претворити у науку, то су само моја запажања, али једно сам приметио и чини се да су се коцкице полако почеле слагати.“
„Деца у доби од три године која су дошла код мене на прегледе, заиста имају врло сличне симптоме деци која болују од класичног аутизма – али немају ту дијагнозу нити ће је икада имати. Они имају једну другу дијагнозу, а зове се – екраноманија. Наиме, сва су та деца од своје најраније младости прикована уз екране, и да то сада не буде нека модерна флоскула, то су чињенице којима се приступало студиозно. Сва деца која су завршила код овог неуролога већ су с отприлике годину дана старости добила у руке таблете, смартфоне, лаптопове јер је то данас нажалост нормала у одгоју. Та су деца након две године показала разорне последице – њихова мимика лица била је закочена, поглед је био усмерен равно, а сваки покушај да им се уређај одузме из руке завршавао је негодовањем и агресијом. Говора није било, чак ни покушај. Деца су по правилу након што им је уређај узет из руку наставила да гледају равно без показивања икакве знатижеље за свет око себе или комуникацију с другима.“
Неуролог Олег Корен не искључује да се код неке од те деце не развија неки облик аутизма или аутистичног спектра, али знајући колико је лако помешати узрок и последицу, потрудио се да уђе дубље у проблем како би могао доказати узрочно-последичну везу дуготрајног коришћења геџета у најранијем добу детета као једног од облика (нажалост) стереотипног понашања.
Да би поткрепио те тезе објавио је случај једне девојчице која је у добу од шест-седам месеци била нормална весела беба која је махала и говорила па-па. Са отприлике 7-8 месеци дете је почело да једе у хранилици испред телевизора те је од тада почела практично да живи са неким од геџета у руци. У добу од 15 месеци девојчица више није реаговала ни на шта нити на позиве родитеља нити на било какав захтев. Родитељи су се обратили за помоћ те им је он саветовао да склоне све геџете од ње. Првих неколико дана девојчица је била раздражљива и љута, али и даље се није одазивала ни на шта те није остваривала никакав контакт очима.
Мало по мало контакт је почео да се враћа, почела је полако да показује рукицом шта жели и иако овај стручњак не искључује да се у њеном случају можда ради о неком делу аутистичног спектра верује како није све до те дијагнозе. Доказао је то управо тиме што су из дететовог живота избацили екране те је малена полако почела да се враћа нормалном развоју.
Она је још увек премала у односу на трогодишњаке који не говоре, али на многим другим случајевима на којима је радио доказао је да управо екрани толико окупирају децу да она једноставно немају потребе за говором и комуникацијом са околином.
Извор: superzena.b92.net