Породични фактори који доприносе појави антисоцијалног понашања код деце

26 јануара, 2021

Антисоцијално понашање је појам ком се, због свеобухватности на коју се односи, у новијој литератури даје предност у односу на појмове делинквенција и преступништво, који подразумевају искључиво кршење закона. Као синоним за антисоцијално понашање често се употребљава ризично понашање.

Међутим, могли бисмо рећи да појам ,,антисоцијално’’ представља уже схватање јер обухвата само екстернализовано понашање, које је у сукобу са друштвом, усмерено ,,ка споља’’. Када кажемо ризично понашање, ту мислимо и на интернализоване проблеме, као што су повишена анксиозност, депресија, различите фобије, склоност ка самоповређивању. Облицима екстернализованог ризичног понашања бавили смо се кроз неколико ранијих текстова.

У овом тексту пажњу ћемо посветити томе како одређене породичне околности и породична атмосфера могу повећати вероватноћу да деца и млади испоље неке облике проблематичног понашања.

Није правило, али није ни реткост да млади који су у сукобу са друштвеним и/или правним нормама потичу из дисфункционалних породица. Породица, као базично окружење сваке особе и као примарни фактор социјализације, на развој ризичног понашања може утицати двојако: 1) присуством фактора који погодују настанку ризичног понашања, и 2) одсуством фактора који негују просоцијално понашање. Кроз многобројна истраживања дошло се до дефинисања конкретних чинилаца које у овом смислу можемо посматрати као значајне.

Изостанак позитивне афективне везе између родитеља и детета. Афективна (емоционална) веза успоставља се већ у првим тренуцима дететовог живота, нарочито између мајке и детета – кроз додир, чин дојења, пријатност коју код бебе изазива мајчин глас. Равнодушност, одбацивање и избегавање детета могу се негативно одразити на целокупан даљи развој личности.

Проблеми у функционисању породице. Овај фактор се активира када дође до немогућности родитеља да организују свакодневне породичне активности кроз које ће обављати своју родитељску улогу. То се може испољити на два нивоа. Први је дистанцирано и неангажовано родитељство. Дистанцираност се огледа како у недостатку интеракција између самих родитеља, тако и између родитеља и деце. Томе, рецимо, може допринети преокупираност послом, или лоша материјална ситуација где су родитељи принуђени да раде више послова. Неангажованост се односи на изостанак похваљивања детета за пожељно понашање, сугестија и савета за просоцијално понашање, позитивних подстицаја за јачање мотивације. Други ниво је недоследно родитељство које се испољава кроз непостојање јасних правила понашања или, уколико постоје, недоследност у њиховом спровођењу. Овај аспект подразумева и неусаглашеност родитеља по питању граница, постојање двосмислених правила, противречност у њиховом спровођењу, у одређеним тренуцима кажњавање, а у неким другим толерисање истог. Све ово даље води ка неуспеху у успостављању дисциплине, и смањеној контроли над понашањем деце. Истраживања су показала да родитељи деце која се насилно понашају најчешће не знају где, како и са ким њихово дете проводи слободно време.

Изостанак респонзивности. Респонзивност се односи на способност родитеља да препознају дететове потребе, да се стављају ,,у његове ципеле’’, да не минимизирају оно што мучи детеу датом тренутку јер њему, као одраслом, то делује смешно или небитно. Испољава се, дакле, кроз показивање интересовања за дететове активности, кроз конструктивну бригу и подршку, пружање топлине, а уједно и доследно, ефикасно спровођење правила понашања. Истраживања показују да је слаба респонзивност у вези са ризиком од развијања ризичних облика понашања.

Конфликти између родитеља. Дете које присуствује свакодневним свађама и сукобима између својих родитеља, усваја тај модел као прихватљив начин ношења са проблемима. Партнерски конфликти доводе и до тога да родитељи бивају незадовољни својим животом и преокупирани личним проблемима, те често деци постају емоционално недоступни. Додатно, у таквој атмосфери могу почети да се сукобљавају и око начина васпитања деце, или чак то постане поље на ком се једно другоме инате (на пример, један родитељ постане претерано попустљив како би другог повређивао и придобијао наклоност деце).

Развод. Развод или раздвајање родитеља наступа као последица конфликата. Тиме породица постаје и деградирана, са још мањом могућношћу вршења основних породичних функција. Истраживања показују да раздвајање родитеља пре навршене пете године живота детета повећава шансу за испољавање поремећаја у понашању. Критичан период су и предадолесценција и адолесценција. Ово свакако није правило – нису сва деца разведених родитеља склона проблематичном понашању. Родитељи који адекватно обављају своје родитељске улоге и након развода, ,,здраво’’ прођу кроз сам развод и наставе заједнички да се брину о деци значајно ће умањити вероватноћу за развијање ризичног понашања.

Непрепознавање проблематичног понашања. Није реткост да родитељи с једне стране негирају постојање проблема код детета, док, с друге стране, идеализују слику о својој остварености у родитељској улози. Томе су углавном склони родитељи који негују попустљив васпитни стил. Када се неадекватно понашање испољи, изостајање реакције од стране значајних одраслих је поткрепљујуће за то понашање у истој мери као да је детету дата награда.

Психопатологија родитеља. Антисоцијални облици понашања родитеља, као што су зависност од алкохола, психоактивних супстанци, криминалитет и агресивност нуде детету негативан модел ношења са проблемима. Овакав животни стил родитеља уједно оставља по страни промовисање социјално прихватљивог понашања. У таквој атмосфери дете, заправо, и нема где и како да научи другачије. Не негирамо да постоје деца која и у таквим околностима изађу на прави пут, али у том случају кључну улогу имају јаки протективни фактори саме личности, о којима ће бити речи у неком од наредних текстова. Доказано је и да је шанса за испољавање антисоцијалног понашања деце већа у случају када се један или оба родитеља суочавају са депресијом. Депресивно стање утиче на умањење родитељске контроле, као и енергије и воље за бригу о детету.

Ризични фактори се могу пронаћи још и у домену вршњачке групе, школе, шире друштвене заједнице, као и у самој личности особе која је склона антисоцијалном понашању. Код већине младих код којих се јаве неки од облика ризичног понашања присутна је, заправо, комбинација фактора из различитих домена, те је и самом третману, да би био што успешнији, потребно приступити системски.

Мр Анђела Златковић

специјални педагог и КБТ саветник

Извор: Ваш психолог тим

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама