Рећи некоме да је дволичан за већину људи је увреда. Дволичношћу називамо појаву да једна особа у једној ситуацији, пред једним људима, говори о нечему на један начин, а у некој другој ситуацији, пред неким другим људима, о истој теми говори на други, сасвим супротан начин. Још већи негативан набој носи опис некога као лицемерног. Означити некога као лицемера значи тврдити да он „мери лице” – да се претвара контролишући израз свог лица – како би сакрио шта стварно мисли и осећа, или како би друге завео показујући знаке онога што у ствари не осећа и не мисли. Проблем који имамо у комуникацији са „дволичнима” и „лицемерима” је што нису искрени и отворени, тако да не знамо шта заправо мисле и осећају.
Дволичност и лицемерје осуђујемо када себе или некога ко нам је важан посматрамо као жртву туђе неискрености и обмане. Али шта би било са људским друштвом када би људи стално били искрени и отворени, када би другима без кочнице говорили оно што заиста мисле; када би стално другима јасно показивали оно што заиста осећају у датом тренутку? Шта би било када би вам ваше колеге на послу у свакој ситуацији искрено говорили шта мисле о томе шта и како радите, како се понашате, говорите, облачите? Проблем са искреношћу је што искрени не говоре само позитивно већ и негативно. Чак можемо да тврдимо да је искреност дефинисана као способност да се другоме каже оно што је за њега непријатно и негативно. Особа која вам говори увек само позитивно готово сигурно није искрена са вама. Стална искреност би комуникацију чинила веома непријатном.
Према томе, постоје ситуације у којима је добро бити искрен и ситуације у којима не треба бити искрен, већ треба носити маску, бити дволичан. Једно је када комуницирамо са људима са којима смо блиски, а друго је када комуницирамо са људима са којима нисмо блиски, или их чак и не познајемо. Искреност је веома пожељна у блиским односима, а може да буде проблематична у односима који нису блиски. У комуникацији са непознатом особом или познаником морамо да носимо социјалну маску како бисмо заштитили другога од наше искрености, али и како бисмо сачували своје тајне пред другим који не мора да буде добронамеран. Можемо да кажемо да без постојања друштвене маске, „дволичности”, не можемо да замислимо културну јавну комуникацију.
Како без искрености нема блискости, дволичност и лицемерје јесу негација блискости. Исте особине које поништавају блискост могу да буду нужне и пожељне у јавности, у комуникацији са људима са којима нисмо блиски.
Разлику између блискости и јавности научимо када одрастемо, због чега сасвим друкчије читамо бајку „Царево ново одело”. Не узимамо у обзир само истину, већ и како она утиче на друге и њихова осећања.
Извор: politika.rs