Срећно дете – несрећни тинејџер

27 јануара, 2020

Да би развили социјалне вештине и суочили се с реалношћу на прави начин, деци љубав није довољна: родитељи морају да их дисциплинују и да се поставе као ауторитет који изговара: „не смеш” и „мораш”

Нове генерације су одрасле и неки од њих су почели да долазе на психотерапију због различитих проблема. Како велики број припадника одређене генерације има неке своје заједничке особине, психотерапеути су почели да примећују одређене разлике у односу на клијенте припаднике старијих генерација.

У питању су две генерације „вољене деце”: генерација Ипсилон, у коју спадају рођени између 1980. и 1994, који сада имају између 26 и 40 година, и припадници Зед генерације, познатије као Интернет генерација, у коју спадају рођени између 1995. и 2005, који сада имају између 15 и 25 година.

Проблеми нових генерација

Психотерапија се формирала кроз рад с „невољеном децом”, дакле с онима који су били претерано строго васпитавани, којима презахтевни родитељи нису показивали љубав, као и с онима који су у детињству били занемаривани или малтретирани. Појава нових клијената који су били „вољена деца” је психотерапеутима донео нове изазове. Један познати амерички психотерапеут који има дужи стаж у раду с људима је метафорично изјавио: док је раније наш рад личио на деловање сирћета којим се скида каменац, сада више личи на деловање лепка.

У чему се разликују ове две генерације „вољене деце”? Припадници Ипсилон генерације су често нарцисоидни, егоцентрични, с нереално позитивном сликом о себи, арогантни у комуникацији, теже хедонизму, без радних навика и стварне жеље да одрасту и преузму одговорност за себе и друге. Припадници Зед генерације су више пасивни, повучени, зависни од родитеља, окренути садржајима на интернету, погледа непрестано упртих у екране њихових „паметних” телефона, тачније у мини-компјутере које погрешно називамо телефонима.

Поред ширег друштвеног и економског контекста, на формирање одређене генерације битно утиче модел родитељског васпитања као и медијски садржаји који запљускују умове деце и младих људи. Док су припадници Ипсилон генерације заправо размажена деца која су одрасла као жртве попустљивог васпитања које је нудило љубав, али не и дисциплину, припаднике Зед генерације је највише одредила појава „паметних” телефона које су на раном узрасту „уградили” у своје личности и тако се изложили претераном утицају садржаја с интернета.

Које проблеме имају ова некада вољена деца?

Припадници Ипсилон генерације понели су из својих породица доживљај да су они центар света и тако настављају, у већој или мањој мери, да се понашају у спољашњем свету: у односима с пријатељима, партнерима, у радном окружењу. Увек су у праву, не признају грешке, а добронамерну критику доживљавају као напад на њихове личности. Како током времена, упркос својим способностима, а због недостатка радних навика, не могу да оправдају своју претерано позитивну слику о себи, кривце за неуспех налазе у другима. Једно истраживање је показало да 80 одсто њих има за животни циљ да се обогати, а 50 процената жели да постане позната јавна личност.

Припадници Зед генерације преплашени су спољашњим светом, за који су неприпремљени. Осећају се сигурно у својим породицама, са светом комуницирају преко интернета и друштвених мрежа. Веома су забринути за себе и своје здравље, имају лошу слику о себи, али не зато што их родитељи не хвале и не подржавају, већ зато што се осећају неприхваћеним од вршњака. У емотивном развоју касне три године. У овој групи је веома изражена склоност ка анксиозности, депресивности, а има и повећан ризик од самоубистава.

Постављање дигиталних граница

И у једној и у другој генерацији су физички изглед и привлачност основне вредности. Разлог за то је што немају развијене социјалне вештине и пасивно чекају да други њима приђу. А када се то не дешава, криве свој недостатак магнетске „привлачности” и почињу да мисле лоше о себи.

Шта родитељи могу да закључе из овога? Прво, да љубав није довољна. Потребно је дете и дисциплиновати, а то значи поставити се као ауторитет који изговара: „не смеш!” и „мораш!”, и који повремено кажњава. Потребно је поставити „дигиталне границе” и ограничити време коришћења дигиталних екрана и интернета. Потребно је детету и младој особи помоћи да развије социјалне вештине и да оствари доживљај прихваћености у групи својих вршњака. Не треба гледати само како се дете осећа, колико је срећно и вољено, већ се треба подсетити да је циљ васпитања изградња самосталне и одговорне одрасле особе.

Извор: Политика

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама