Пошто је живљење данас постало пре искушење него награда, дошло је време када васпитавање више није давање, већ се свело на забрањивање. На то шта све дете не сме. Више се живот не проба, не куша, не дише. О спољном свету се само прича, посматра се кроз телевизор и на њега се упозорава. Деца се не васпитавају, само се чувају. Од свега, од свачег, од сваког. Некад основано, а врло често и неосновано.
Та деца која су само чувана уместо васпитавана једино су научила шта не смеју, али нису научила да разликују шта је добро, а шта лоше. Кад си од свега лошег заштићен, тешко научиш да цениш оно што је добро. Онда када буде постало пунолетно и када тим родитељима који су под изговором бриге превише чували своју децу његови младалачки кораци постану неухватљиви, када бригу да не удари главом о ивицу стола замени брига да ће ударати главом о зид, ти родитељи схвате да га можда за тај спољни свет и нису најбоље припремили.
Прво нек је живо и здраво. Али уз све то могло би да буде и најбоље, најпаметније, најлепше, најуспешније. Врло често се под изговором давања подршке крије форсирање деце како би спровела неостварене амбиције својих родитеља. Кад би га неко питао, рекло би да би волело да иде на балет, али због тате мора на фудбал. Тада добијате фрустрирано дете које је љуто на своје родитеље и незадовољног родитеља који је разочаран својим дететом. Тако терано, калупљено, прекрајано, брушено, постаје све што ви желите да оно буде, а одлази далеко од себе. Укратко – од среће.
Зна да подвуче шта је битно у лекцији, али није научило шта му је битно у животу, зна математику, али не зна да се себере, зна да говори стране језике, али не зна да се угризе за свој, научило је да намести воду за туширање, али не зна да се њом каљав образ не пере. Имате бившег школарца којег школа јесте учила ствари о животу, али ону најбитнију није – како се живи. А нисте ни ви. Тада следи ватрено крштење.
Ако га пустиш да ради шта хоће, можда ће бити неваспитано, али ако га пустиш да буде шта хоће, сигурно ће бити срећно. Родитељи су спремни све да ураде за своје дете. Осим једног. Да га пусте да буде своје. Врло често се под изговором „то је за твоје добро“ крије се „ја знам најбоље“ јер сувише је опасности у томе да ће – уколико буде бирало само – бити другачије од оног што сте ви за њега планирали.
Будите свесни да у том малом човеку нема ничег што је ваше. То биће је потпуно своје од момента када му је пресечена пупчана врпца. Само му ви понекад не допуштате да то буде. Не дозволите да забрањивање његове суштине схватате као васпитавање. Јер није. Једино што у њему може да се прими а да је ваше јесте ваша љубав. Не сујета, комплекси, неостварене жеље, страх, нити амбиције. Софтвер било ког људског ума не чита те кодове. Дете уме да реагује само на љубав.
Ако већ нешто хоћете да му браните, не дајте му да буде као ви. Уколико буде, знајте да сте подбацили као родитељи. Мора да буде боље.
Извор: Блогдан