. Свашта су смишљале, како да се прехранимо, травке неке користиле, да њих није било, поцркали бисмо, од глади“, причао ми је једне ноћи такстиста у Сарајеву.
То је она слика рата која се не види. Та туга мајке чија су деца гладна је универзална, светска бол, али она нема слику, нема тон, нема видљивост као друге слике несрећа.
И та ме прича стално асоцира на жене, моје другарице, које се боре, не пристају на тугу и немоћ – нису у рату, али су и то би(ва)ле.
Једна моја другарица из основне, правница, али најчешће без посла-у-струци почела је пре десетак година да тка. Има онај велики разбој, и ручно тка предивне шалове, понча, тканине од којих се шију комплети „а ла Шанел“. Има двоје деце, мужа, обавезе и разбој. Од њених првих креација које сам ја видела, до данас, стигла је до Италије, Босне, а редовно излаже на разним сајмовима. Можда би она била одлична и у параграфима, можда би имала мање неизвестан посао и примања, можда би јој било лакше, али некако ми се чини да би свет тако добио једну правницу више, а изгубио уметницу.
Друга је професорка енглеског. И она има двоје деце, обавезе у школи, такмичења и приредбе на којима су њени ђаци успешни, али у слободно време ручно израђује накит.
Трећа има своју малу производњу фотеља. Иначе је машинска инжињерка, али са истанчаним укусом и разним вештинама. Има три сина, скоро па одрасла, зар се у том процесу одгајања не стекну разне вештине? Код ње су се само надоградиле на већ постојећи истанчан укус и таленат за примењене уметности.
Четврта, прави дивне торте и колаче, сјајно украшене. Она ми је била и колегиница, та за десет минута уради оно за шта је свима потребно бар два сата.
Пета, пак, ради декупаж. И то су мала уметничка дела.
Шеста има свој модни сајт, а сад, видим, дизајнира и практичне, а јако лепе планере.
Седма је храбро отишла из јавног предузећа, и основала своју издавачку кућу. Ради са сином, издају сопствени часопис, све раде сами – од осмишљавања, до уређивања и прелома. Чекам да измисли мини-штампарију, па и да то може сама, ето тако јој кренуло.
Углавном, све раде много послова ван онога за шта су се школовале, али у своје производе уткају и огромну посвећеност и таленат, за који, верујем, нису биле ни свесне да га имају. Замишљам, оно кад смо у основној писале „Шта бих волела да будем кад порастем“, па смо све хтеле да будемо учитељице, медицинске сестре, докторке, продавачице… ниједна није замишљала да ће бити ткаља, столарка, дизајнерка накита, и новинарка-издавачица у једном. Све их је живот натерао, или – мотивисао, може и тако да се гледа, да из себе, у једном тренутку, извуку вештине и знања којих нису ни биле свесне да постоје у њима.
Њима нико не каже, као мушкарцима:“Он је способан.“ Кажу им:“Шта ћеш, мораш….“ Иза свих њихових успеха стоје оне саме, стоје ноћи рада и неспавања, стоје бриге и неспокоји, али се не предају, и не посустају. Оне кроје нови свет, иако им то није намера. И тај ће свет, једном, бити и бољи и хуманији, и равноправнији.
То је борба, невидљива и непризната, али је борба. За живот, за лепо. Све друге су, на крају, небитне.
Извор: katarina.typepad.com