. Svašta su smišljale, kako da se prehranimo, travke neke koristile, da njih nije bilo, pocrkali bismo, od gladi“, pričao mi je jedne noći takstista u Sarajevu.
To je ona slika rata koja se ne vidi. Ta tuga majke čija su deca gladna je univerzalna, svetska bol, ali ona nema sliku, nema ton, nema vidljivost kao druge slike nesreća.
I ta me priča stalno asocira na žene, moje drugarice, koje se bore, ne pristaju na tugu i nemoć – nisu u ratu, ali su i to bi(va)le.
Jedna moja drugarica iz osnovne, pravnica, ali najčešće bez posla-u-struci počela je pre desetak godina da tka. Ima onaj veliki razboj, i ručno tka predivne šalove, ponča, tkanine od kojih se šiju kompleti „a la Šanel“. Ima dvoje dece, muža, obaveze i razboj. Od njenih prvih kreacija koje sam ja videla, do danas, stigla je do Italije, Bosne, a redovno izlaže na raznim sajmovima. Možda bi ona bila odlična i u paragrafima, možda bi imala manje neizvestan posao i primanja, možda bi joj bilo lakše, ali nekako mi se čini da bi svet tako dobio jednu pravnicu više, a izgubio umetnicu.
Druga je profesorka engleskog. I ona ima dvoje dece, obaveze u školi, takmičenja i priredbe na kojima su njeni đaci uspešni, ali u slobodno vreme ručno izrađuje nakit.
Treća ima svoju malu proizvodnju fotelja. Inače je mašinska inžinjerka, ali sa istančanim ukusom i raznim veštinama. Ima tri sina, skoro pa odrasla, zar se u tom procesu odgajanja ne steknu razne veštine? Kod nje su se samo nadogradile na već postojeći istančan ukus i talenat za primenjene umetnosti.
Četvrta, pravi divne torte i kolače, sjajno ukrašene. Ona mi je bila i koleginica, ta za deset minuta uradi ono za šta je svima potrebno bar dva sata.
Peta, pak, radi dekupaž. I to su mala umetnička dela.
Šesta ima svoj modni sajt, a sad, vidim, dizajnira i praktične, a jako lepe planere.
Sedma je hrabro otišla iz javnog preduzeća, i osnovala svoju izdavačku kuću. Radi sa sinom, izdaju sopstveni časopis, sve rade sami – od osmišljavanja, do uređivanja i preloma. Čekam da izmisli mini-štampariju, pa i da to može sama, eto tako joj krenulo.
Uglavnom, sve rade mnogo poslova van onoga za šta su se školovale, ali u svoje proizvode utkaju i ogromnu posvećenost i talenat, za koji, verujem, nisu bile ni svesne da ga imaju. Zamišljam, ono kad smo u osnovnoj pisale „Šta bih volela da budem kad porastem“, pa smo sve htele da budemo učiteljice, medicinske sestre, doktorke, prodavačice… nijedna nije zamišljala da će biti tkalja, stolarka, dizajnerka nakita, i novinarka-izdavačica u jednom. Sve ih je život naterao, ili – motivisao, može i tako da se gleda, da iz sebe, u jednom trenutku, izvuku veštine i znanja kojih nisu ni bile svesne da postoje u njima.
Njima niko ne kaže, kao muškarcima:“On je sposoban.“ Kažu im:“Šta ćeš, moraš….“ Iza svih njihovih uspeha stoje one same, stoje noći rada i nespavanja, stoje brige i nespokoji, ali se ne predaju, i ne posustaju. One kroje novi svet, iako im to nije namera. I taj će svet, jednom, biti i bolji i humaniji, i ravnopravniji.
To je borba, nevidljiva i nepriznata, ali je borba. Za život, za lepo. Sve druge su, na kraju, nebitne.
Izvor: katarina.typepad.com