"Жене су заслужне што смо преживели рат…"

9 маја, 2016

. Свашта су смишљале, како да се прехранимо, травке неке користиле, да њих није било, поцркали бисмо, од глади“, причао ми је једне ноћи такстиста у Сарајеву.
majka
То је она слика рата која се не види. Та туга мајке чија су деца гладна је универзална, светска бол, али она нема слику, нема тон, нема видљивост као друге слике несрећа.
И та ме прича стално асоцира на жене, моје другарице, које се боре, не пристају на тугу и немоћ – нису у рату, али су и то би(ва)ле.
Једна моја другарица из основне, правница, али најчешће без посла-у-струци почела је пре десетак година да тка. Има онај велики разбој, и ручно тка предивне шалове, понча, тканине од којих се шију комплети „а ла Шанел“. Има двоје деце, мужа, обавезе и разбој. Од њених првих креација које сам ја видела, до данас, стигла је до Италије, Босне, а редовно излаже на разним сајмовима. Можда би она била одлична и у параграфима, можда би имала мање неизвестан посао и примања, можда би јој било лакше, али некако ми се чини да би свет тако добио једну правницу више, а изгубио уметницу.
Друга је професорка енглеског. И она има двоје деце, обавезе у школи, такмичења и приредбе на којима су њени ђаци успешни, али у слободно време ручно израђује накит.
Трећа има своју малу производњу фотеља. Иначе је машинска инжињерка, али са истанчаним укусом и разним вештинама. Има три сина, скоро па одрасла, зар се у том процесу одгајања не стекну разне вештине? Код ње су се само надоградиле на већ постојећи истанчан укус и таленат за примењене уметности.
Четврта, прави дивне торте и колаче, сјајно украшене. Она ми је била и колегиница, та за десет минута уради оно за шта је свима потребно бар два сата.
Пета, пак, ради декупаж. И то су мала уметничка дела.
Шеста има свој модни сајт, а сад, видим, дизајнира и практичне, а јако лепе планере.
Седма је храбро отишла из јавног предузећа, и основала своју издавачку кућу. Ради са сином, издају сопствени часопис, све раде сами – од осмишљавања, до уређивања и прелома. Чекам да измисли мини-штампарију, па и да то може сама, ето тако јој кренуло.
Углавном, све раде много послова ван онога за шта су се школовале, али у своје производе уткају и огромну посвећеност и таленат, за који, верујем, нису биле ни свесне да га имају. Замишљам, оно кад смо у основној писале „Шта бих волела да будем кад порастем“, па смо све хтеле да будемо учитељице, медицинске сестре, докторке, продавачице… ниједна није замишљала да ће бити ткаља, столарка, дизајнерка накита, и новинарка-издавачица у једном. Све их је живот натерао, или – мотивисао, може и тако да се гледа, да из себе, у једном тренутку, извуку вештине и знања којих нису ни биле свесне да постоје у њима.
Њима нико не каже, као мушкарцима:“Он је способан.“ Кажу им:“Шта ћеш, мораш….“ Иза свих њихових успеха стоје оне саме, стоје ноћи рада и неспавања, стоје бриге и неспокоји, али се не предају, и не посустају. Оне кроје нови свет, иако им то није намера. И тај ће свет, једном, бити и бољи и хуманији, и равноправнији.
То је борба, невидљива и непризната, али је борба. За живот, за лепо. Све друге су, на крају, небитне.
 
Извор: katarina.typepad.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама