Постоје родитељи који очекују, а некада и захтевају, да дете које треба да се роди буде одређеног пола. Када су типичне породице биле са више деце, било је много вероватније да ће таква родитељска очекивања бити испуњена. Данас, када многе породице имају једно, или двоје деце, осујећење жеље за рођењем детета одређеног пола може да постане велика родитељска патња.
Традиционална култура највише вреднује сина, тачније најстаријег сина. Корени жеље за сином су повезани са земљорадњом и култом земље. Још од римског доба постоји принцип да земљу, то јест имање, не наслеђују сва деца равноправно јер би у том случају за неколико генерација дошло до тога да бројни потомци буду власници занемарљивих делова истог имања.
Зато је био обичај да земљу наслеђује искључиво син и то најстарији, ма колико то било неправедно према осталој деци – ћеркама и млађим синовима. Поред наслеђивања земље, у традиционалној култури је постојао још један разлог да је рађање сина императив, а то је да ће он наставити да носи породично презиме и тиме продужити породичну „лозу”.
С друге стране, у традиционалној култури се на ћерке гледало као на децу која ће се удати и отићи. За ту прилику родитељи су морали да припреме и да зету „плате” мираз. Реч удаја долази од „дати у” у смислу да је неко из Петровића дао своју ћерку у Јовановиће.
У складу са тим је чин промене презимена на венчању којим девојка нормативно постаје чланом нове породице. Све то указује да су женска деца у традиционалној културу имала мању вредност.
Иако су одјеци земљорадничких предака у нашем колективном несвесном и даље јаки, данас родитељи по правилу желе да им се роди дете истог пола као што су они. Разлог је што верују да се са истополном децом могу боље играти и касније када одрасту, дружити. Резултат су дечаци који су разочарали своје мајке и девојчице које су разочарале своје очеве.
За правилан развој детета је најважније да буде прихваћено и вољено од стране родитеља.
Проблем настаје када родитељ не прихвата и одбацује дете зато што је оно рођено са „погрешним” полом.
Како свако дете жели да буде вољено и прихваћено, њему остаје да буде фрустрирано и да прихвати да заиста „мање” вреди зато што је женско или мушко, или се оно може борити против одбацивања тако што ће се трудити да задобије родитељску љубав, развијајући особине које има супротни, од родитеља жељени пол.
Није ретко да се родитељи обраћају својој ћерки или да јој тепају, говорећи: „Сине мој”. Такав родитељ поручује: волим те исто као да си ми син. Ако ћерка мора да буде „син” да би била вољена, онда изражавамо једну у култури укорењену дискриминацију према женској деци.
Једино је исправно да свако дете треба волети без обзира на његов пол.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика