Свака мама има инстиктивну потребу да узме своју бебу у руке када плаче, да је привије уз себе и да је утеши. Али, иста та мама ће врло брзо добити и савет “не навикавај га на руке”, мада можда не баш тако јасан и директан. Тај савет ће можда звучати овако: “Ја сам тебе оставила да плачеш једну ноћ и након тога си почела да спаваш целу ноћ, а тада си имала 2 месеца“ или „Ма, оне (бебе) све знају“ итд., а уз те реченице обавезно иде и понос због успеха.
Ваша беба има већ 4 месеца. Често се буди ноћу, живот вам се потпуно променио, неиспавани сте, можда изнурени, чим одете да се истуширате беба плаче, немате времена ни за своје основне потребе и помислите: „Хајде да пробам, биће ми лакше. Кад будем била испавана бићу боља мама.” Беба почиње да плаче и, док вам се срце цепа, ви сте ипак решени да бебу нешто научите.
Зашто бебе плачу? Да ли заиста нешто науче? Како стрес и кортизол (хормон стреса) утичу на бебин развој?
Бебе плачу из физиолошких разлога (гладне су, мокре, спава им се, нешто их боли), али и емотивних разлога (усамљене су, фрустриране, несигурне, уплашене, под стресом). Сигурно вам се десило да ваша беба неутешно плаче, а да ви ништа не можете да урадите поводом тога – није гладна, није мокра, ништа је не боли, ви сте ту, тешите је. Понекад се деси да помислите да сте лоша мама, али истина је потпуно другачија.
Бебе понекад плачу јер се ослобађају стреса и тензије. Плакање је за бебе важно, то је њихов начин да се целе, њихово средство комуникације. Када плаче, беба прича са вама – слушајте је. Не брините, није неопходно да смирите своју бебу и да она престане да плаче, важно је да будете ту за њу.
ИАИМ масажа, исто као и плакање, помаже беби, али и родитељу, да се ослободи стреса. То је дивна вештина која вам може помоћи да се дубоко повежете са својом бебом, да је разумете и изградите међусобни однос пун љубави, поверења, поштовања и сигурности. Заправо, није добро да ућуткате бебин плач, јер емоције су њен пријатељ. Важно је да јој пружите утеху. Велика је разлика када дозволите свом детету да плаче док га с пуно љубави држите у наручју, слушајући га, и када га оставите да плаче само, без утехе.
Осетљивост на стрес почиње још у фази фетуса. На њега утиче мамин стрес и њен ниво кортизола.
Бебе без одраслих не би преживеле. Пошто нису способне да саме себе одрже у животу, сваки стрес и одлагање за њих представљају опасност по живот. То је само по себи траума за бебу, јер чак и кратко одвајање код сисара производи хормоне страха. Бебе имају низак ниво кортизола у првих неколико месеци живота уколико одговарамо на њихове потребе. Међутим, исто тако, њихов нервни систем је веома нестабилан и ниво кортизола се нагло повећава ако нико не одговара на њихове потребе, јер оне саме нису способне да регулишу ниво тог хормона.
Бебе се постепено навикавају на стресне ситуације када су сигурне да су родитељи за њих ту, да ће доћи и одговорити на њихове потребе. Тада се кортизол теже окида. Беба којој родитељи пружају утеху и пуно нежности могу много боље и лакше да се носе са стресом.
Шта се у ствари дешава када бебу оставите да плаче?
Стрес је јако опасан у најранијем периоду живота бебе јер кортизол преплави њен нервни систем, а висок ниво кортизола блокира везе у мозгу које се тек формирају, при чему блокира и имуни систем.
Ваша беба ће на крају престати да плаче, али не зато што је нешто научила, већ зато што је изнемогла или је преморена и заспаће, међутим ваша веза са њом се тако трајно нарушава. Беба губи поверење у вас и учи да на вас не може да се ослони.
Рана брига о беби формира нервни систем и одређује како ће се дете носити са стресом. Тај рани период живота је веома отворен, па је због тога и веома осетљив и промене се дешавају веома брзо.
Наш одговор на стрес формира се у периоду одојчета и искључиво зависи од квалитета везе са родитељима. Од тога да ли су бебе сигурно или несигурно повезане са својим родитељима зависи како ће оне формирати свој одговор на стрес, али и своје емоционално здравље као одраслих особа.
Код деце која су несигурно повезана са својим родитељима долази до високог нивоа кортизола. То су деца која драматизују, бојажљива су и преувеличавају своја осећања да би родитељи на њих обратили пажњу. Код њих свака непредвидива ситуација изазива стрес, јер су она у сталној тензији покушавајући да прочитају осећања својих родитеља, не могу на њих да се ослоне и тако се трајно нарушава поверење. Све то може довести до многих емоционалних поремећаја.
Такође, висок ниво кортизола нарушава и телесне функције: оштећује имуни систем, смањује могућност памћења, па чак може довести и до дијабетеса, хипертензије итд.
Постоји још један феномен који се јавља као одговор на стрес, а то је низак ниво кортизола. Под сталним утицајем стреса организам некада одговара тако што престане да производи кортизол да би преживео. Да би се одбранио, организам схвати да је боље да не осећа ништа него да живи у сталном болном искуству. Беба схвати да њен плач нема вредност, да нико неће доћи (због тога у сиротиштима у соби пуној беба можете да чујете муву). Ова стратегија производи емоционалну отупелост и осећај празнине, као и негативан став према животу. Оваква деца су веома зависна од других, а потискивање осећања доводи и до лоших осећања. Споља су позитивна, а изнутра бесна и љута; агресија се чува у себи док не пукне, а затим та деца постају веома насилна и деструктивна. Тај феномен ниског нивоа кортизола повезује се са раним занемаривањем.
Понекад се питате зашто ваша беба више плаче и буди се ноћу, а беба ваше пријатељице не плаче често и ноћу се одавно више не буди? Да ли сте ви лоша мама?
Можда је ово одговор на ваше питање: постоје два типа беба – мање и високо реактивне. Родитељима може бити много теже када су бебе суперсензитивне и високореактивне. Такве бебе више плачу и треба им више тешења, ношења и храњења како би њихов систем био у балансу, јер емотивна сигурност зависи од одговора родитеља на бебине потребе.
Бебе и деца која су сигурно повезана са својим родитељима имају низак ниво кортизола чак и кад су узнемирена, јерзаправо није важна природа стреса већ то да ли су родитељи доступни да помогну у превазилажењу стреса.
Емоционални имунитет и имунитет уопште, као и регулација емоција зависе и од осећаја сигурности, нежности и физичког контакта у периоду одојчета.
Наш одговор на стрес кад одрастемо зависи од тога колико смо стреса доживљавали као бебе и од тога да ли су нам родитељи помогли да се од њега опоравимо. Начин на који се носимо са стресом је суштина нашег менталног здравља.
П.С: Важно је да не заборавимо да када су родитељи под стресом и беба/дете је под стресом.
Аутор: Тамара Драговић, сертификовани ИАИМ инструктор за масажу беба, професионални фотограф и мама.
Facebook.com/Tamara Dragovic IAIM instruktor