Владета Јеротић је признати српски лекар неуропсихијатар, психотерапеут и књижевник, академик. Двадесет година је био шеф Психотерапеутског одељења болнице „Драгиша Мишовић“у Београду, неко време професор на Богословском факултету, а у САНУ је ушао као књижевник.
Много је писао из граничних области религије, психијатрије и философије. Његов неисцрпан таленат, вредноћа и радозналост нас зачуђују – и даље држи трибине и гостује у емисијама са истом тематиком. Интелектуалац који својим примером показује да се и у овом времену може живети по принципима морала, етике и човечности. Увек радо и надахнуто говори на тему хришћанства, отворен је и за друге религије, без предрасуда и увек спреман за разговор у у деведесетој години.
Прочитајте и Јеротић: Немирно дете није исто што и неваљало
Ево цитата из неколико његових књига.
Књига „Човек и његов идентитет“ Владете Јеротића покушава да одговори на питања: Шта стварно значи бити зрела личност? Да ли је избор партнера случајност или законитост? Како јога утиче на психу? Ово су само нека од питања којима се бавио још пре три деценије.
Ритам живота и свакодневна трка за усавршавањем и доказивањем отуђује нас од природе. Бирократски и суров начин опхођења људи у заједници рађа несигурност и забринутост, а у вези тог несклада и велике муке наше професор Јеротић каже:
“Угроженост самог материјалног и психичког опстанка принуђава људе да побегну од самоће, која је могла за њих да представља и нешто позитивно, и то: или конформизам лажног уклапања у колектив, или је бекство од себе и самоће изведено у ону врсту делимичне или потпуне усамљености у којој се лако постаје плен разних телесних или душевних болести.”
Човек може бити принудно усамљен, али догоди се и да себе самог изолује. Разлози су многоструки: ускраћена права, увреде, сујете, разочарења. Цитира Јунгове речи једној познаници:
„Ако сте усамљени, то је због тога што сте сами себе изоловали, ако сте довољно скромни нећете никада остати усамљени. Покушајте да сиђете и научите скромност и нећете никада више бити сами.„
Прочитајте и Владета Јеротић: Дете до краја треће године је упијајући ум …
* О потреби за љубави и сигурношћу
„Оно што човек стварно воли у себи и код другога је његов идеални Его чије је порекло дубоко, са коренима и у прошлости човечанства„. Највиши циљ развоја сваке особе треба да буде „…не само узимање и задовољавање физичке напетости већ и радосно давање и предавање себе другоме.“
* Шта значи бити зрела личност?
Доктор Јеротић полази од признате чињенице да нема потпуно зреле личности.
„Нема граница човековог сазревања у току његовог живота. Способност да се воли неко други, а не само себе. Способност контролисања нагона и импулса. Подношења непријатности, бола и патње. Поседовање зреле, а не инфантилне свести. Умерена агресивност без реакције беса или мржње. Способност да се буде независан. Све ово су важни критеријуми у савременој психологији.„
Књига „Путовања, записи, сећања : 1951-2001“ аутобиографског је карактера. Са мањим пасусима који личе на дневник (личне природе) први део књиге се односи на путовања и туристичка разгледања Израела и Италије. Други део су кратки есеји.
* О искушавању
„Све је увек присутно унутра у човеку. У дубинама његовог непрегледног, несвесног живота. Цела прошлост, индивидуална и колективна. Стално сам искушаван, стављан на вагу и мерен, и себе самог стално мерим да видим, јесам ли што отежао животним искуством, јесам ли бар мало складнији, хармоничнији, мудирији, животно зрелији?
Па, као што најчешче нисам у стању да проценим спољашње историјске догађаје застајем збуњен, уплашен и потиштен и пред унутрашњим догађајима, без спосбности да нешто од протеклих потреса научим.„Прочитајте и Jеротић: Како дете учи да води дијалог
* О историји
„Покушавам да узалуд продрем у мистерију смисла историје. Све у њој изгледа збркано, нелогично, случајно. Али, ако човек хоће да буде довољно искрен и поштен према себи, онда му његов живот, па и живот његове породице, када доспе у средње године, изгледа логичан, смислен и управо такав какав је био. А то је најважније и то је порука Јеванђеља„.
* О браку
„Брак је доживотни изазов партнерима! Потребно је паралелно самопоправљање. [У вези односа посла и партнерског суживота] Потребно је да остане бар мало љубави, поштовања и интересовања за партнера. Партнер познаје нашу Сенку, Персону, Аниму, Анимуса, она не може и неће да нам се диви.“
„Свака индивудуалност је везана за бол. Човек је постао индивидуалист онда када је успео да се загледа дубоко у себе и каже: постојим, дакле патим! Радост је део љубави. Луст wилл тиефе, тиефе Еwигкеит – Задовољство тражи дубоку вечност. У животу срећемо углавном три врсте људи: они који суде, они који мере и оне који опраштају. Треба се чувати да не упаднемо у прве две групе.“
Да је вера ствар срца и личног опредељења проф. Јеротић се слаже, ево шта каже:
* О вери:
„Духовност није као жвакаћа гума која остаје годинама у устима, већ је најлепша посластица која се мора прогутати да би изнутра деловала. “
„Врата вере су ми одшкринута. Иза њих већ назирем божански лик Христа и Његов благи дах. За то је било довољно само искрено проживљавање своје немоћи. Немоћ мора бити потпуна да би избављење било такво. Иза свега стоји једна истина: ја сам не могу ништа, апсолутно ништа! Шта ја могу? Да завршим два факултета, да будем сматран за паметног, да разумем своју ароганцију…да будем ироничан, скептик, похотљивац, да желим добро да поједем, да сам Доријан Греј, да знам нешто да кажем о Јасперсу. Све то, ето, ја могу. Поред тога, човек XX века може и немогуће: да пробије звучни зид, да оде на Месец, да продужи људски живот, да уништи Земљу.“
„Постоје три извора вере – искуство светог, искуство вере и искуство другог. Слично томе у психијатрији имамо свесно, несвесно и надсвесно. Искуство светости почива на искуству вере, а све то је оно што Рудолф Ото говори да је свето. Оно је фасцинантно и страшно. Свега се плашимо, али највише Бога, што је последица страха од родитеља. Разлог тога је што се цео систем васпитања заснива на казнама и наградама или уцењивању „.
Прочитајте и Јеротић: Мане које препознајемо код других – наше су сопствене
Цитати из књиге „Постојаности Владете Јеротића : постојбина душе, одбрана живота, адресе времена“
„Све у свему изгледа да је историја учитељица живота, јер се ратови, револуције, грађански ратови, насиље, мржња, терор настављају са појачаном жестином у току столећа, од првих познатих ратова у раној историји човечанства до данас. Закључак није утешан, али одлучно одбијам закључак закључка, да су и људски живот на Земљи и његова историја апсурд и случај. Ко води историју? Божија промисао, хероји у историји (по Томасу Карлајлу), народ (Лав Толстој) или случај-комедијант (Милош Црњански)? Свако коме је стало до мишљења и одговорности треба бар да покуша да одговори на ово питање.“
* О жељи и љубави
„Неки древни мудрац је рекао: Кад нешто желиш у животу, најпре мораш размислити хладним разумом, затим топлим срцем прихватити, а потом чистим рукама извршити.“
„Човек је задовољан и наслађује се када га неко воли, али је радостан када он воли. Љубав и радост свакако су човекове особине и доживљаји који га чине највећом снагом природе.“
„Природној тежњи према љубави потребни су повољни услови за развој. Јер волети другог човека значи и разумети га, а свакако и – опраштати му. Није, додуше лако волети човека онаквог какав јесте, али само ако будемо у стању да га не само прихватимо већ и да га заволимо управо онаквог какав јесте, подстаћи ћемо га да постане онакав какав може да буде.“
* О окрепљењу и одмору
„Ја сам градско дете, али сам остао сам веран природи до данашњег дана. Док сам у првој половини живота све више уживао на мору и сунцу, од друге половине живота све су ми више пријале планине. Као некада што сам уживао у шетњама природом Неготинске крајине, тако сам више последњих деценија шетао планинама Србије и Словеније, откривајући у планинама већу разноврснот и привлачнију лепоту детаља него на мору. Путовања ми пријају. Не више она далека (Египат, Русија, Израел) већ по лепој земљи Србији и крај њених бистрих река (Пчиње, Призренске Бистрице…). Посете манастирима увек ми доносе знатно духовно окрепљење. Одмор ми је и музика. Боравећи више година у иностранству заволео сам симфонијску музику. Сакупљао сам плоче са најбољим солистима, диригентима и оркестрима. Музика коју волимо може да пружи човеку готово потпуни одмор.„
Извор: samoobrazovanje.rs