Неки родитељи најчешће немају избора и где год да крену, што год морали да обаве, са собом воде и своју малу децу. Резултат је често врло познат – с пуно дечје несташности, родитељске нервозе и осуђујућих погледа околине.
Неко има избор или једноставно не жели себи приуштити све горе наведено па куповину, банке и све остало обављају без деце, док су она на сигурном, изван погледа околине – у свом дому.
Једна од таквих мама је и Celena McDonnell која је објавила своју искрену причу с још искренијим закључком који би требало да прочитају сви који мисле, или не мисле као она.
Селена је иначе мајка троје деце, а најмлађе је недавно напунило 13 година. Оно што је током година схватила више не може вратити, а младим ће се родитељима чинити несхватљиво.
Јер знате – деца су деца – с њима треба бити стрпљив увек и где год, а ни тинејџери, признајмо, нису баш златни. Наравно, њих су већ одавно минуле гласне шизе, плакања и бацања по поду, типичне дечје реакције које околина баш и не толерише. Реакције које не воле чак ни родитељи који се налазе у истом сосу, али су увек спремни осуђујуће да прокоментишу туђу децу и друге родитеље.
Али на децу се лакше љутити и лакше је упрети прстом у родитеља него када имате тинејџера, а они су, признајмо, заправо једнако захтевни као и мала деца. Можда се не чују толико, можда су мало мање слободни, али не и мање иритантни. И даље су јако гласни у својој конверзацији, причају глупости, често су неугодни, а недаобог да их криво погледате.
Али, видите чуда – такво је понашање некако прихватљиво околини. Људи на њих само одмахну руком и не пада им на памет одржати лекцију родитељу за њихово понашање. Када су били млађи ту и тамо сам знала добити обилну порцију мрких погледа и коментара, али не сећам се да ме је ико икада криво погледао ако је мој син закрчио пут у трговину само зато што је тамо одлучио окинути селфи и љутио се јер га нисам оставила код куће док обављам шопинг. Не – то је прихватљиво понашање које околина не осуђује, због којег маме не излазе из продавнице повређене са сузом у оку. А знате ли зашто? Зато што околина јако мудро бира на кога ће се окомити, а то сигурно неће бити раздражљиви тинејџер нити мама која очито више није млада мама.
Јер околина игра прљаву игру, окомљује се на маме чија су деца баш то – деца. И зато се о томе толико пише, толико је гнусних искустава мама чија су деца била на тапети јер су играла жмурке у маркету, јер су из својих колица хватала ствари на полицама, јер су желели ово, па су желели оно.
„Када сте млад родитељ који одгаја малу децу чије су карактеристике као и код сваког другог детета – гласна су, несташна, неумољива, непослушна, тврдоглава, кенкава… вероватно мислите да ће такви остати до краја свог живота и да никада, али никада нећете моћи на миру с њима изаћи у јавност. Но, када дете порасте, када дође у своју тинејџерску доб у којој је главна карактеристика њихово ћутање, њихово игнорисање свега и свачега – тада схватите колико су се ствари промениле.
Када схватите колико вам недостаје вика, колико вам недостају отворени разговори с вашим дететом, када схватите да је врх комуникације с вашим дететом у облику смс или вајбер порука – тада схватите колико сте тога можда пропустили.
Ја, признајем, прилично жалим и не срамим се то признати.
Ја сам мама која је своју децу најчешће остављала код куће.
Ја сам мама која је до недавно сву њихову одећу и обућу куповала без њих – да то обавим брзо и без стреса.
Ја сам мама која је радије ноћу одлазила у недељни шопинг по намирнице него да их дању водим са собом.
Ја сам мама која је одлазила на вечере сама или – никако.
Ја сам мама која због често осуђујуће околине није имала снаге да води својој децу са собом па каква год она била.
Ја сам она која сада због свега тога толико жали.
Где ми је била памет, зашто сам икада слушала околину, зашто сам насела на глупе трикове мама које су као и ја биле лење да децу воде са собом само да би избегле мрке погледе околине.
Најлакше се окомити на најмање и најрањивије – а баш је то, ако мало боље погледате, оно што друштво најчешће ради. Окомљује се, лечи – чини ми се – своје фрустрације. И шта онда преостаје родитељима мале деце – да сакрију своје сузе и своју нервозу, да након типичне дечје епизоде свечано обећају да их више никада неће водити у јавност и онда након тек неколико сати сна исту причу понове опет. Јер, или немају избора или имају срца, каква ја нисам имала.
Јер док ја данас са срамом гледам свог тинејџера како се слика и срамоти ме својим речником, стојим и размишљам – је ли то због тога што их од малена нисам водила свуда са собом? Можда их баш због тога нисам на време научила како да се у јавности понашају пристојно, како да се са мном у друштву понашају пристојно. И најгоре од свега, сада толико жалим за свим тим тренуцима јер сам због фрустрација околине пропустила толико дивних заједничких тренутака са својом децом. Јер она знају бити и златна, а не само неподношљива. Само их треба гледати таквим очима.
Imam sreće da je moj jednoipogodišnji sinčić generalno dobar kada smo u njemu nepoznatom okruženju (banka, hipermarket), iako je energetičan i nestašan kod kuće, kod rodjaka i u igraonicama. Nisam imao nikakvih problema, svuda ga vodim, i u ‘najgorem’ slučaju ga ljudi (razumljivo) ignorišu kada im se smeška, a vrlo često je povod za ugodne konverzacije sa nepoznatim ljudima. Možda jednostavno imam sreće.
Imam dva sina. Nikada i nigde ne idem bez njih. Ne zelim da propustim nijedan trenutak koji mogu sa njima da dozivim. Brzo rastu…
Imam cerkicu 3 godine,svuda je vodim sa sobom od kako se rodila i navikle smo tako obe:-) uzivam i ja u tome a sad i ona jer je veca pa zna da kaze 🙂
Ја имам троје и не идем нигде без њих. Ово двоје су сада мало старији па и не желе свуда са мном. Тако да јесте напорно али је лепо. Увек нешто смешно ураде па се смејемо. Али најмлађе јјош увек вучемо са собом. Ово двоје иду али не увек. Тако да све брзо прође.
Tinejdzeri su svuda isti bez obzira na sve. A sto se tice male dece i beba, postoji toliko parkova i igraonica i mesta na koja se deca mogu odvesti da se igraju i ludiraju do mile volje. Ta mesta nisu poste,hipermarketi,butici i restorani i kafici kojima se iz daleka vidi da nisu predvidjeni za malu decu. Radim u trznom centru u knjizari gde roditelji imaju obicaj da puste svoju decu da jurcaju okolo,cepaju i balave knjige itd. Jedna majka je drzala hietericno trogodisnje dete u kolicima vezano dobrih 45 min dok sam joj ja jurila okolo knjige koje su joj trebale. Dete je urlalo, rusilo eve sto je moglo da dohvati iz kolica i na kraju se upisalo na sred radnje. Majka je odreagovala sa desava mu se to kad se unervozi i otisla. I to nije prvi put da se neko nesretno dete upiski na sred radnje jer ga majka nije gledala a povela ga je u shoping. Volite svoju decu i vodite ih gde god hocete samo obratite malo paznje na njih kad vam je vec toliko tesko da idete negde bez njih. Ja ocu i sama da svisnem u prodavnici zasto dete da izlazem okolini koja njemu nije namenjena. Zar nije lepse da obavim kupovinu sama tri puta brze i odvedem ga u setnju il se poigram sa njim za ustedjeno vreme nego i ja i on da svisnemo u prodavnici? I da , majke sto kafenisu sa drugaricama dok im dete skici u kolicima pored. Maltretirate sve oko sebe svojom nebrigom a najvise rodjeno dete. Svaka cast roditeljima koji se posvecuju svojoj deci i odricu se nekih svojih navika kako bi deci pruzili vise paznje. Znate koliko dete bas briga sto ste ga poveli sa sobom u butik kad tamo vise paznje posvecujete konfekciji nego njemu. I najstrasnije od svega su mi definitivno uplakana deca koja tumaraju hodnikom trznog centra u potrazi za ocem ili majkom koji su uspeli da ih izgube zabuljeni u ko zna sta. Strahota i sramota.
Ja sam mama trojr djece i svugdje ih vodim sa sobom,ne zato sto mi je lakse vec zato sto nam tata veci dio godine nije kuci i ja ih nemam kome ostviti. Djecu,ovo dvoje starijih pustim i da trce po prodavnici,nikad nista nijesu slomili,niti pokvarili,samo se igraju,iako znam da to nije mjesto za igru,al ja trgovinu moram zavrsiti. Uostalom,svi ti koji su stariji i pametniji kao Vi,imaju veci i siri pogled pa i brze reflekse da se sami cuvaju od tih malih stvorenja koja strasno smetaju. I dalje cu ih voditi svugdje,a kome smeta samo neka mi kaze. Uostalom,mnogo puta su pikazali da su razumniji i bolji od starijih
Jako je ruzno ovako generalisati stvari. Moja cerkica obozava da izadje u kafic na sok, mnogo voli i knjige i u knjizari se ponasa kulturno. Voli i da ucestvuje i u kupovini namirnica za kucu. Posle se igra kod kuce svojom malom kasom, pa redja knjige kao u knjizari… nisu deca majmuni da samo idu u igraonice i parkove. Deca treba da ucestvuju u zivotu svojih roditelja, uce i rastu. I to plakanje negde je jedan vid ucenja.
Deca se vaspitavaju jos u stomaku. A da ne pricam sa 3 god. Ono mora uci u knjizaru, videti sta je to, mora se socijalizovati, place jer nije u centu paznje? To su faze koje se oblikuju i preoblikuju bas na takvim mestima. Znate. I ovo nisam rekla ja, nego stručnjaci koji decenijama izucavaju pedagogiju i slicne nauke usko povezane sa razvojnim fazama deteta.
Ja moju.malu vodim od trećeg meseca. Svuda. Bas. Banka. Pijaca. Parfimerije. Frizer(u krilu mi je dok se feniram). Shoping molovi. Kupovina tehnike. Nabavka njene a naše odece. Marketi stalno. Parkici… Sve. I uzivala sam i uzicam maksimalno jer vidim kako brzo raste Sada ima 2 god. Imala je nekim mestima tantrume, napafe besa, valjanja ali ja gledam da pomognem i vaspitam svje dete, a ne da zveram da li tetke cokću oko mene. Bitna mi je ona. I lepi guramo hvsla Gospodu.
svidamise