Штрајк просветара: Зашто су наставници „на коленима”
Кад год се просветни радници побуне, са свих страна се може чути – шта бре они више хоће, па сваку школску годину почињу штрајком. Еј раде четири – пет сати дневно, имају распуст три месеца, редовну плату и свако мало се нешто буне. Мала им плата, колико, а још и како раде и то им је много.
На штрајкове просветних радника „огуглала” је и власт. Најаву овог последњег штрајка упозорења нико из Владе није ни прокоментарисао. Нови министар просвете је баш тог, 17. новембра, док су учитељи и наставници штрајковали кренуо на „турнеју” по школама у Чачку. Стигао је успут и да пресече неку врпцу.
Поручио је, додуше, штрајкачима, онако успут, да њихови захтеви нису реални.
– Ако је повећање у условима ММФ-а и неких рестрикција државе за просвету веће од осталих делатности, онда је то путоказ да ће у сваком следећем повећању зарада просвета имати више, јер је ред да се примања просветних радника изједначе са осталима, рекао је министар.
Ни медији се не претргоше да објасне шта то просветни радници хоће. Због чега се буне. Да ли су у питању само мале плате или још нешто?
Тачно је, додуше, да је први захтев штрајкача био повећање плате за 12 одсто. На страну то што ни са толиким повећањем просветни радници не би успели да зараде „републички просек”. Наиме, просечна зарада запослених у образовању у августу је износила 39.924 динара, док је „статистичка” просечна плата у истом месецу била за 6.000 динара већа.
Министарство им је пак понудило шест до седам одсто веће зараде. Нису, међутим, само веће плате проблем. На први поглед можда није очигледно, али оно што просветне раднике мори је дугогодишњи немар државе према образовању.
Након најдужег штрајка у историји српске просвете, који је трајао од новембра 2014. до априла 2015. године, запослени у образовању потписали су споразум са државом. До дана данас готово ни једна тачка тог споразума није испуњена.
Држава се, овим споразумом, обавезала да ће благовремено утврдити предлог посебног закона којим ће се уредити плате запослених у јавном сектору, а који би се примењивао од 1. јануара 2016. године. Од овог обећања није било ништа, па су високообразовани учитељи и наставници и даље мање плаћени од чистачица и кафе куварица у ЕПС-у.
Влада је обећала и да ће настојати да у буџету повећа издвајања за образовање, у складу са Стратегијом развоја образовања у Србији до 2020. године. И ова тачка споразума остала је мртво слово на папиру, па се не треба чудити што су креде и табле у многим школама једина учила. О кабинетима, рачунарима и микроскопима се ни не размишља, кад на стотине школа нема тоалет. Истраживање из 2014. године је показало да од 4.500 школских објеката, само једна трећина задовољава основне стандарде.
Обећано је након штрајка просветарима да ће репрезентативни синдикати учествовати и у праћењу реализације буџета, као и прављењу плана рационализације. Ни од тога обећања није било ништа.
Практично једино што су запослени добили захваљујући потписаном споразуму је цркавица од 7.000 динара која им је исплаћена након једног од касније организованих штрајкова упозорења.
Пошто готово ни једна тачка договора није реализована Унија синдиката просветних радника је у априлу ове године покренула спор против Републике Србије. Од испуњења Спразума, кажу у овом сидикату, зависи хоће ли тужба бити повучена.
Решавање проблема технолошких вишкова и хитно предузимање мера против директора који не желе да преузимају наставнике који су остали без норме, већ праве простор за запошљавање нових, „подобних” свеједно да ли партијских или рођачких кадрова, такође је био један од разлога због којих су просветни радници организовали у четвртак штрајк упозорења.
Истога дана, од министра је стигао позив за састанак. У згради у Немањиној наћи ће се 23. новембра. Ако је судити по ранијим сличним састанчењима, мало је вајде да ће се нешто заиста и договорити.
Како је могуће да браншу коју у Србији чини око 100.000 људи нико више „не зарезује”?
Лако. И то се најбоље види из начина на који је штрајк организован.
Иако су им захтеви мање-више исти синдикати запослених у просвети нису могли ни овога пута да се сложе око начина организације протеста, па су тако чланови Уније синдиката просветних радника у четвртак, 17. новембра, излазили су са наставе 15 минута раније. Синдикат образовања Србије и Синдикат радника у просвети Србије (СРПС) позвали су своје чланство да не одрже први час, док је ГСПРС „Независност”, четврти просветни синдикат, одлуку о начину протеста препустио својим повереништвима.
– Неће никоме да буде боље док је просвети лоше, рекла је Јасна Јанковић, председница Уније синдиката просветних радника, након одржаног штрајка упозрења, додајући да је просвета је та која овај систем може да погура напред.
Питање је само како и куда ће просвета „погурати” систем, кад сваки синдикат вуче на своју страну.
Извор: pressek.rs