О утицају родитеља на стварање слике о себи и свом телу код девојчица, преносимо разговар с психотерапеуткињом Зором Суботић.
„Девојчица која одраста са здравим порукама о свом телу прихвата себе, развија самопоуздање и самопоштовање, научи да се брине о себи, и буде одговорна према себи, па тако и у односу према другима. Развија се у задовољну особу која познаје и цени своје истинске потребе, може да ужива у животу, остварује се. Притом се не мора стално доказивати и такмичити са другима. ‘Предивна девојчица’ изражава те поруке на веома леп и снажан начин. То је прича којом мајке могу успављивати и будити своје ћерке. Исто тако то је и књига-сликовница која ће дирнути све мале и ненахрањене девојчице сакривене у мајкама и подсетити их да никад није касно да преиспитају поруке које су оне добиле и почну да их мењају.“
За здрав однос према себи кључни су родитељи
За развој здравог става према себи, који укључује прихватање и познавање свог тела, препознавање и уважавање личних потреба, бригу о њиховом задовољењу, неговање себе, својих ставова, посебности, као и слободу од притисака који намећу стандарде што се „мора“ и „треба“, што је „лепо“, „добро“, „здраво“, „паметно“, „корисно“ итд., по мишљењу психолога, кључни су родитељи.
Њихов однос према девојчици, а исто тако и према дечаку, и поруке које шаљу – не само ониме што говоре, већ и начином на који се односе и што раде детету – заправо одређују судбину детета. Будући да је први и најинтензивнији однос који дете доживљава однос с мајком, она има пресудну улогу и шаље поруке које ће касније одредити живот њене бебе, наглашава Зора Суботић и додаје:
„Порука – твоје тело је предивно такво какво је, поштујем твоје потребе и не намећем ти очекивања која нису у складу с твојом природом, чујем те, доживљавам и одговарам на то што ти осећаш и изражаваш; ту сам за тебе, ти си у реду, твоји осећаји су у реду и ја те уважавам и дајем ти оно што је теби сад потребно – то су поруке које детету омогућују да расте и буде здраво и добро.
А шта су то дететове стварне потребе које је важно чути и препознати – оне се мењају кроз развој јер се и дете мења и одраста. У првој години живота битно је да мајка препозна и задовољи основне телесне и психолошке потребе детета – потребу за храном, сном, удобношћу, контактом, осећајем сигурношћу… Kасније се дете полако одваја, постаје самосталније, истражује свет. Родитељи у томе требају бити присутни управо толико колико је детету потребно, а опет – без превише наметања нечег споља.
Разликујте стварне и наметнуте дечје потребе
Девојчице немају природну потребу за безброј барбика, ружичастим мобилним телефонима, дизајнерским хаљинама, безброј пари ципелица. То су лажне, наметнуте потребе. Оне могу бити забавне и усрећити мале девојчице, али за емоционално и телесно здравље нису битне. Ако праве потребе нису задовољене, ове лажне ће се касније раширити и ступити на сцену као замена, која наравно никад не може замиенити оно сто је стварно битно. Дете које расте у атмосфери сигурности, љубави, препознавања, уважавања и подршке осећа се сигурно, вољено и слободно. То је здраво дете.“
Мајка има пресудну улогу и шаље поруке које ће касније одредити живот њене ћерке
Насупрот томе, негативе поруке обично шаљу несигурне мајке које нису у добром контакту саме са собом и којима је пуно важнија слика коју оставља на окружење него како се њена девојчица осећа, шта јој стварно треба и ко је она. Њима је важније да њихова девојчица буде добра, него да буде добро. Психолог објашњава да мајке које шаљу нездраве поруке заправо саме нису доживеле прихватање, и здраву подршку од својих родитеља и понекад су то жене које се наглашено труде да буду добре мајке, жртвују се, труде и раде пуно тога што, нажалост, њиховим девојчицама није уопште потребно, и из „добрих намера“ покушавају своје дете силом укалупити у неку пожељну слику и шему живота у којој се зна „што и како је добро и како треба“.
Kако мама храни своје дете?
Тај приступ се може видети и у начину на који мајка храни своје дете: „У овом случају, она не храни дете кад дете осети глад, већ га храни сваких неколико сати ‘јер то тако треба’, што нажалост подржавају и неки ‘ауторитети’ који не разумеју суштину раног развоја. Последица таквог третмана је да дете осећа велику фрустрацију, с временом мора потиснути своје природне импулсе који му поручују када је гладно и мора да једе ‘кад се једе’.
Или, на пример, неке мајке нуде храну детету да га умире сваки пут као одговор на плач, дете то с временом прихвати јер нема избора и тако опет губи контакт са својим телом које није било уважено. Са временом изгуби компас па се касније у свакој незгодној ситуацији ‘теши’ храном.
На сличан начин делују ситуације у којима је дете постиђено, или када добије погрешне поруке о сексуалности – због тога касније има проблем с личном сексуалношћу у којој се не сналази, развије промискуитетно понашање или потисне сексуалност као непожељну или проблематичну.
Дете увек изгуби битку између тога хоће ли слушати себе или ће слушати оне који се брину о њему – једноставно зато јер нема избора, каже наша саговорница и додаје како ове примере потискивања, искривљавања, занемаривања властитих потреба и телесних импулса, јер нису били уважени, можемо проширити на готово све аспекте живота, а последице су касније поремећаји исхране, разни облици зависности, развијање криве слике о свом телу, проблеми у односу према себи и другима.
Добра мајка је мајка која је добро
Будући да свака мајка својој ћерки жели само најбоље, питамо Зору Суботић шта жене могу урадити ако препознају да саме имају ставове и уверења која спутавају, а не желе даље да их преносе ћеркама.
„То како се мајке односе према себи заправо је пресудно и одређује шта ће пренети својим ћеркама. Добра мајка је мајка која је добро, која је задовољна, срећна, која прихвата себе, разуме себе, уважава себе и своје потребе. Ако то има, може то и пренети. Ако нема, не може. Ланац лоших порука преноси се с генерације на генерацију и важно га је препознати и одмотати. Једна од типичних грешака које мајке чине јесте да својим девојчицама желе да омогуће све оно што оне нису имале. Наизглед то изгледа јако добро и племенито, пожртвовно и брижно. Али, проблем је у томе што постоји опасност да ће мајке тако промашити потребе свог детета и истину о свом детету као посебном бићу па му пружити нешто што несвесно саме желе.
Проблем девојчица је у томе што у свој живот често понесу терет очекивања и неиживљених потреба и жеља својих мајки. Сва деца на свету желе да буду прихваћена и зато се труде угодити, испунити њихова очекивања – то није добар пут, јер издају себе. Да би мајке то избегле, важно је да могу да препознају и побрину се за себе, своје потребе и жеље. Њихове девојчице нису продужетак њих већ су посебна бића. Мајкама је у тој најодговорнијој улози на свету – подизању детета – потребна подршка, знање, стрпљење.
Важно је да смеју да погреше, да не морају имати осећај кривице, већ да су слободне учити, развијати се, знајући да је пут развоја лак, а да се грешке могу исправити. На путу развоја могу им помоћи њихови партнери, стручњаци, пријатељице, а најважнији водичи су им њихове ћерке који им стално показују пут. Увек је прави тренутак за такав почетак. Никад није касно. Свака промена је значајна. Све оно што саме усвоје, мајке ће бити спремније пренети и својим ћеркама“, закључује психолог.
психолог Зора Суботић
klokanica.24sata.hr