Деца често очекују да ћемо их примећивати само када се лоше понашају и често су изненађена и не знају како да реагују када их родитељ похвали за адекватно позитивно понашање. Ако желимо да учврстимо одређено понашање, требало би да обратимо пажњу на њега и уведемо награду (поткрепимо га). Пажња одраслих, сама по себи, може бити моћна награда и подстицај за децу да науче и покажу адекватније вештине и пожељно понашање.
Размислите о сопственим критеријумима награђивања. Односно, које је конкретно дететово понашање вредно награде? Јер, уколико награђујете оно што је његова обавеза, на тај начин му пружате подршку као да оно чини нешто специјално, а не нешто што се подразумева, или је резултат вашег претходног договора.
Награда ДА, подмићивање НЕ! Веома је важно да се ваше награде не схвате као подмићивање. Уколико детету дајете поклон (награду) када уради нешто позитивно (на пример, добије добру оцену у школи), ви га, у ствари, подмићујете или „купујете”. То ће га научити манипулацији, па ће веома брзо почети да очекује награде за одређена понашања и створити узајамну, манипулативну везу. Када једном дете које је материјално мотивисано да учи, упитате зашто, у ствари, учи – може се догодити да добијете одговор да је једини разлог награда коју од својих родитеља очекује, или на коју је навикло.
Новчане награде треба избегавати. Из родитељских ставова дете увиђа да новац има велики значај за живот свих чланова његове породице, па брзо схвата да је новац облик моћи. Међутим, када и оно за неки свој труд буде награђено новцем, оно понашање које је за родитеље жељено и прихватљиво покушаће да успостави из интереса, а не зато што је схватило разлоге због којих његови родитељи на том понашању инсистирају. С друге стране, уколико желите да научите дете да поштује вредност новца, или да га навикнете да штеди – послужите се џепарцем, а не наградом. Тек у старијем узрасту (пубертет), џепарац може бити један од облика награђивања детета. У овом узрасту, џепарац ће помоћи да дете одговорно поступа са новцем.
Одређене привилегије које дете стиче неким својим изузетним понашањем су награде које имају заиста велики подстицај. Привилегије могу бити додатно време за гледање ТВ-а, касније одлажење у кревет, добијање још једне приче за лаку ноћ или нешто друго у чему дете ужива. Привилегије никад не треба мешати са основним дететовим потребама као што су: храна, време проведено с родитељима, сигурност, љубав или поверење.
Када се даје похвала, важно је имати следеће ствари на уму (Бернстеин, 2006):
1. Важна је искреност. Рећи детету због чега га конкретно похваљујете увећава искреност вашег коментара и помаже деци да тачно знају шта су радили добро. Коментари као: Хвала ти што кажеш „молим“ и „хвала“ помажу детету да тачно зна које је позитивно понашање показало, а које ви одобравате, пре него рећи уопштено „Био си добар данас“. Велики број бунтовне деце има лоше искуство са поверењем у похвале одраслих зато што их виде као неискрене. Будите искрени и говорите из срца нпр.“поносим се тобом, јер си средио собу“.
2. Мање је више. Да би сте спречили дете да помисли да сте неискрени, дајте позитиван коментар и престаните више да причате о томе. Нека буде једноставно: „Био си тако стрпљив данас у кафићу“. Не смањујте ефекат причајући даље о томе. Ако дете слегне раменима као да му је свеједно, не дајте се заварати. Верујте у снагу вашег позитивног коментара и идите даље.
3. Покажите контраст. Важно је детету ставити до знања шта је то што је урадило другачије него пре и зашто је то било корисно. „Хвала ти што си склонио своје књиге са стола пре него што сам то тражио од тебе. То ми је заиста помогло да се усредсредим на припрему вечере“.
4. Што пре то боље. Покушајте да дате похвалу што је пре могуће након доброг понашања. Што је одлагање дуже, мањи ће бити мотивациони ефекат на даље жељено понашање. Наравно, може проћи пар минута. Тада је ипак прихватљиво рећи: „Хтео сам да ти кажем да сам приметио како си поделио своје ДВД дискове са својим друговима данас. То је било заиста пажљиво са твоје стране“.
5.Будите различити и непредвидиви. Избегавајте да кажете увек исто када похваљујете дете. Што будете разноврснији, то ће бити ефектније. Ако кажете: „Добро је“ сваки пут када дете уради нешто добро, комплимент ће почети да губи своје значење. Дете ће мислити да то радите механички и биће коректно. Варирање ваших коментара ће помоћи детету да вашу похвалу доживи као искрену и од срца.
6. Не уздржавајте се. Понакад постоји забринутост да ће превише похвала имати за последицу побуну детета против похвала. Све док је похвала искрена и од срца, деца генерално реагују добро.
Не заборавите да похвала која није праћена физичким контактом и гледањем у очи за децу и није права награда. Подсећамо да награде треба давати правично и промишљено, одмерено. Поједини родитељи немају меру и претерују с похвалама и наградама током рада, па дете очекује да их константно добија. Дете које се на то навикло неће имати прилику да стекне самопоуздање и реални, критички увид у оно што ради. Када одрасте, осећаће се веома непријатно и несигурно ако током рада не буде добијало подршку од других.
Ана Калајџић, специјални педагог (дефектолог) и породични психотерапеут
psihoterapeut.ana@gmail.com