У долини Анда живело је једно мирољубиво племе. Једног дана група пљачкаша напала је село. Разорили су село у потпуности. Отуђише све што нађоше. У отетом плену нашло се и једно дете. Да би сигурно побегли из села поведоше га са собом у планину.
Племе је било немоћ. Морали су сачекати да се мало удаље, па да крену за њима. Кенули су, али на путу не нађоше никакве трагове. Тражили су по планинама. Узалуд. Ни трага није било. Претражили су све. Скоро. Нису могли да се попну уз једну литицу. Напросто је било немогуће се попети. Пролазили су дани а о малом дечаку није било ни трага.
Видјевши да су потпуно немоћни, престали су са потрагом. Тужни и разочарани, након последње потраге вратише се у село.
Док су силазили, угледаше дечакову мајку како силази ни ‘немогућу’ литици са дечакаком у наручју. Сви су били срећни. Напокон су га нашли. Када су стигли мака и дечак, сељани је упиташе како јој је успело да се попне уз ту литицу.?
Погледала их је, па своје мало весело дете, те рече:
“Није то било ваше дијете.”
Бити мајка значи учити о снагама које нисте знали да имате и доживети страхове за које нисте знали да постоје.