Терор звани 5,00: Дете на ивици нервног слома, а породица у распаду!
„Добила сам петицу, мама, али петицу без грешке!“, славодобитно је умарширала моја ћерка у кућу након школе. Извадила је тест из Природе и друштва и поносно показала.
– Браво, срце мамимо! – подржала сам њен успех, али сам одмах поставила и питање:
– Извини, зашто је толико важно што је без грешке? Петица је петица!
– Али мама, то је права, чиста петица – викнула је она.
Нисам хтела више да јој одговарам, нити расправљам са дететом да не би помислила да имам нешто против њене савршене петице. Нити ћу је наградити, јер је договор да су њене оцене њен успех, и да смо ми наше школе завршили. Забринула сам се што она тако мала већ и на ту петицу не гледа само као на оцену. По чему је та петица јача од оне која је укључила и неку грешку?! Чему тежња ка таквој врсти савршенства? У реду је да деца теже да буду све боља, али чему таква врста истицања? Шта ће дете које је добило четворку? Па и оно треба да буде задовољно због врло доброг успеха…
И док тако претресам по глави ове дечје категоризације, зове ме другарица која има гимназијалку. И њен проблем је велики, бар ја тако мислим.
– Све је било у реду у првом разреду, била је срећна и са успехом 4,80. Али ове године је ужас. Она није задовољна ниједном оценом мањом од петице. Стално је под тензијом да све стигне и научи, да буде међу најбољима. Тако је доживела стрес што је из историје добила четворку, јер то није добра оцена. Успех на полугодишту од 4,80 више није добар. Јер није 5,00. Тест из математике донео је нову стрепњу, зна да неће добити петицу иако је учила и припремала. Притисак је велики, она несрећна, а ми… ни ми више нисмо срећна породица. Више се не смејемо. Хтели бисмо да јој помогнемо, покушавамо да јој објаснимо да оцена мања од петице није смак света. За њу ипак јесте. Јер се други ученици ругају ономе ко добије слабу оцену и само причају о томе шта и као учити и како зарадити следећу петицу… И да, када се разболи, нико неће да јој бар слика мобилним шта су радили у школи, да јој помогне, нико нема времена да назове…- прича.
Слушам несрећну жену и не могу да верујем. Да ли је то оно што ме чека и са мојим дететом? Ако то тако, онда је то чиста пропаст. Шта би са оним да учимо за знање, а не за петице? Да ли заиста иза тих петица стоји знање или чисто бубање за савршену оцену?
Убрзо сам добила одговор.
Ћерка наше рођаке иде у седми разред. Када сам је онако необавезно питала како је школи, истог тренутка сам зажалила.
– Није било добро у школи. Била сам одлична, али само сам имала 4,7. Није 5,0!
Девојчица само што није заплакала. Била сам у шоку. И прекорно сам погледала ка њеној мајци, мислећи да она стимулише такву штреберску еуфорију у кући.
– Али знаш, ако нема све петице, тешко ће уписати Филолошку гимназију, а то баш жели!
И да, сетим се, оног лудила око пријемних, бодовних листа, сумнутих просека, хиљаде ђака са чувеним просеком 5,0. Ако немаш тај просек, у многим школама не можеш ни да покушаш… какав зачарани круг!
А нису сви за све и не могу сви да имају петице из свих предмета! А МОРАЈУ, они су ставили у своје мале главе да морају, јер систем је такав! И стварно, у пракси то тако и изгледа.
И ко онда може да воли школу? Све се свело на такмичење до петица, на дружење по петицама, на ругање онима испод петица…
А то ругање… некад има велику цену.
– Моје дете није могло да издржи притисак у гимназији. Толико се растројила да је рекла да она не вреди, да хоће да се убије… Сва срећа па је то рекла у агонији, уплашили смо се да ће то можда из очаја и покушати. А причам вам о детету које има просек 4,5. Па то је добра ученица! Али није могла у елитно друштво у свом одељењу – прича очајна мајка.
Ако мислите да су проблем само лоши ђаци у овој земљи, онда грешите! И више не знам после оваквих прича ко је то лош ђак, онај што има просек испод 4,5? Или онај што пада на поправни?
Само пре 25 година
У мојој гимназији су само два ђака имала све четири године просек 5,00. Једна од њих је сада лекарка, а друга професорка италијанског. Али и ми сви други, који нисмо имали 5,00, постали смо инжењери, професори, економисти, новинари… и дружимо се, чујемо. И никад се није догодило да неко неком не помогне око домаћег. То је била срамота!
И не верујем да иза свих силних петица стоји знање. Кад армија младих пише и даље „незнам, дали“, форму писма на папиру и не познају и без скраћеница не функционишу. А историју памте таман толико док не добију петицу. Следеће бубање брише претходно знање. Уз част изузецима!
Е, ту смо! Ђаци који имају 5,0 све године школовања су надарена деца, она којима то није велико оптерећење, они су будући темељ неке научне елите. Код њих је знање једнако петица! Чему притискати сву децу да буду таква? Да ли можемо децу да спасемо лажног елитизма званог „супер ђак – 5,0“. Шта недостаје ученику који има 4,5 или 3,5? И они су савршени, али за неки други посао. Уосталом, ево вам примера из моје породице.
Дечко је био несташан у средњој школи, падао на поправне, исправљао оцене. Уписао ванредно право, прешао у редовне студенте. Сада је успешан правник, веома успешан! Па увек има наде ако се јури знање, а не петице!
Псоле свега не остаје ми ништа друго него да питам: Децо, да ли се ви више уопште смејете у школи?
Извор: Zena.blic.rs