Од тог разговора, до ког је дошло услед питања нашег сина, ми смо схватили да овако више неможемо. И знате ли шта нас је заправо највише фрустрирало? Фрустрирало нас је то што смо без обзира на све те ручице и ножице и скучени простор и цику и вриску – били јако усамљени.
Понекад у животу живимо кроз њега, а да уопште не схватамо куда идемо, којим путем идемо, имамо ли циљ, или још боље, уопште не схватамо да можемо лако доћи до угла иза којег нас чека нека замка на коју уопште нећемо бити спремни. Само живимо. Из дана у дан. Па како буде.
„Тако смо живели и ми“, започела је своју причу једна мајка.
„Прошлог пролећа, син који има шест година и ја безвезе смо се загледали у наше девојчице – имамо још три млађе ћерке, и он ме изненада, из ведра неба питао мора ли се и он оженити када порасте?“
Аутоматски сам му рекла – не, ти можеш радити шта желиш, све док те то чини срећним!
„Ох, онда добро“, рекао је то с великим олакшањем у гласу и онако више за себе наставио како он стварно не жели да се свађа са неким све време .
Шокирала сам се.
Био је то такав ударац за мене да сам, ја мислим, пребледела. Не знам. Нисам сигурна, али шокирао ме. После те вечери села сам са мужем и испричала му шта ми је син рекао. Чињеница је да смо се муж и ја стално препирали око нечега. Мислим, много нас је. То је превелика брига. Стално нешто треба. Немамо мира ни секунде. Чак ни док спавамо. Нисмо ми стално били љути једно на друго.
Заправо смо били нервозни. И када сам му то испричала и он је лагано пребледео. Да, обоје смо схватили шта је то наше мило, невино дете хтело да нам каже. И онда смо се коначно отворили једно другом. Почели смо да причамо. Почели смо да избацујемо из себе све што нас мучи, оно што је требало давно да кажемо једно другом. Разговарали смо отворено о нашем браку и свему што нас мучи. За 14 година, колико смо заједно, први пут сам уопште замислила како би било да нисмо заједно. Чињеница је да је мој муж све време био прилично нестрпљив, увек је лако плануо, а заправо је био прилично јадан и несрећан. Са друге стране, ја сам, како је он то рекао, а слажем се са њим, била превише заузета собом и децом да би ишта предузимала по питању нашег брака. Била сам константно пуна беса и љутње и ретко кад сам имала времена за њега. Наравно, између нас је четворо деце, али она заиста нису и не би смела бити изговор за лош брак.
Са мужем сам почела да се забављам на крају средње школе и тада ми је био моја љубав, мој најбољи пријатељ, моје све. Били смо нераздвојни. Онда смо се венчали и, мало по мало, долазила су деца, њих четворо. Са сваким новим даном и тешким тренутком, а наравно, било их је на претек, ми смо се све више и више удаљавали једно од другог. Преживели смо све и свашта, вероватно као и свака друга породица – од болести ближњих, финансијских успона и падова, доносили смо стресове сваки дан са послова, а ту су и они свакодневни стресови у кући, јер пуно нас је, свакоме нешто треба, свако нешто тражи, а времена и руку никад доста. Тако смо се сваког слободног момента посветили свему, али не и себи, односно не и нама као пару. Били смо глупи, кад тако морам да кажем, јер смо мислили да ће наше давно пријатељство, она љубав коју смо осећали када смо били дечко и девојка, остати и бити ту, између нас, заувек. Као да је то нешто јако, чврсто што смо некада давно купили са гаранцијом да се никада неће распасти.
И онда смо све оне последње године, упркос тој гаранцији да се наше пријатељство и љубав неће распасти, започели свакодневан рат који је био све гласнији, све беснији и све више изложен нашој деци.
Гаранција је нестала
И све до тог ударног питања ми смо се нападали и бранили вичући. Наравно да смо делимично покушавали да се склонимо од деце, али некад и нису морали да нас слушају да би по нашем расположењу схватили о чему је реч. Није требало ни да разумеју шта ми говоримо, та негативна атмосфера је дефинитивно ушла и у њихова мала срца.
Све до тог разговора ми једноставно нисмо више знали како другачије.
Те ноћи смо дуго разговарали, без пребацивања, али смо били искрени. Рекли смо једно другоме све што нам је на души. Било је чак и нечега што смо заправо схватили тек како је разговор текао, када смо се истресали тихо – као да смо сада када смо то рекли наглас схватили још штошта што нас је мучило, а да тога нисмо ни били свесни раније. Међутим, схватили смо да, упркос томе што смо се сада помирили, да једноставно не смемо наставити, а да још нешто не предузмемо, јер ћемо опет упасти у вртлог истог живота, истог стреса и сигурно ће, временом, опет доћи до пуцања. Наравно, да бисмо опет били пар као некада, недостајало нам је време, слободно време од деце, па смо уговорили „наш четвртак“. Сваке седмице, четвртком увече неко дође да причува клинце (понекад баке, понекад бејбиситерка), али важно је да то буде вече без деце и да буде баш сваке седмице, без изговора.
Нисмо баш Американци, да идемо на вечере. Ту и тамо је приуштимо у неком нормалном локалу, некад одемо у биоскоп, некад на пиће, па мало и попијемо и опустимо се. Понекад само шетамо градом, а преко лета проведемо дуге сате у паркићу на клупи. И смејемо се. Поново се смејемо као некад. И то не само на нашем састанку. И код куће смо опуштенији, не само зато што четвртком пунимо батерије, већ зато што готово ништа више не пребацујемо.
Заједничке одлуке доносимо заједно, са нормалним договарањем. Ма заправо, све што радимо сада, радимо некако опуштеније и сада обоје схватамо да нису заправо деца и бриге биле те које су нас фрустрирале. Фрустрирала нас је све време близина оног другог фрустрираног пара, пара који је био фрустриран да било шта направи, а обоје смо увек имали већа очекивања од оног што је неко на крају постигао. Обоје смо дословно режали једно на друго и од тог режања нисмо више били у могућности да нормално разговарамо.
И знате ли шта нас је заправо највише фрустрирало? Сигурно не знате. И ми смо то тек накнадно схватили. Фрустрирало нас је што смо без обзира на све те ручице и ножице и скучени простор и цику и вриску – били јако усамљени.
Сад смо опет тим.
M.M.