Недавно смо били на прослави стогодишњице наше школе. Поред професора, на свечаности су се окупили и најгори ђаци из свих генерација!
А кога другог да зову: најгори ђаци су једино и успели у животу. Можете замислити какав је то био тријумф: најгори ученици у фраковима, а најгоре ученице у свечаним тоалетама под најскупоценијим накитом – плешу са својим професорима који су, сироти, још увек у оним истим похабаним и још у оно доба кад су сашивена, демодираним оделима.
Најбољих ученика нигде нема. Kо зна где су заглавили, или су у Немачкој, или овде, али без посла, или још уче, или су на нервним клиникама, или су се несрећно оженили неком најбољом ученицом, или су се разочарали у живот – а ко такве уопште третира у животу! Њих се више нико не сећа. Претрпели су потпуни фијаско. Заборавили су их чак и њихови професори! Заборавили су их јер су морали.
Доведени пред свршен чин, да цео њихов живот и рад не би био промашен, а све чему уче децу погрешно, професори су почели да се поносе својим најгорим ђацима, да их накнадно проглашавају најбољима, евоцирајући успомене на њихове чувене одговоре и бриљантне задатке.
Најгорим ђацима све је нормално, па им од тога и нема ништа природније!
Замислите професоре који су свој позив озбиљно схватили, који уче децу како да успеју у животу, а у животу успевају једино они који их нису слушали!
Kако се осећа стари строги професор који верује у своју мисију и своје критеријуме, а чим укључи телевизор угледа неког од својих најгорих ђака како води главну реч.
Или оде у биоскоп, а у филму главну улогу тумачи његова најгора ученица.
Kад с пријатељима једино разговара о мудрости, генијалности и великим делима бивших најгорих ученика.
Kад му се бивши најгори ученици, проблеми својих школа и застиђа својих родитеља, смеју с насловних страна илустрованих часописа.
Kад види да су по његовом мишљењу најгори постали асови, бардови, старови, прваци, ветерани, крем.
…
Kад… Али ко би набројао све успехе најгорих ђака? То би било достојно најјачих пера, кичица и камера!
И шта друго преостаје професору, старом искусном педагогу, него да у таквој ситуацији најгоре прогласи најбољима, и да на њиховим примерима васпитава нове генерације.
Матија Бећковић