Остајем збуњена и затечена. Овакав нагли прекид школске године са часовима редовне наставе десио се 24. марта 1999. године из свима познатих разлога. Да је ова школска година стала дан након 3. маја, не бих била изненађена јер смо сви били паралисани болом, тугом и неверицом због стравичног догађаја.
Сада, после месец дана, питам се зашто нисмо благовремено обавештени да ће се текућа школска година ускоро завршити и да ли је у реду да о тако важној одлуци моје колеге и ја сазнајемо из медија.
Нисам била свесна да сам у прошлу среду и четвртак одржала последње часове у три одељења којима предајем. Не због оцена јер ми је тренутно најмањи проблем да закључим оцене, већ због чињенице да ми је последњи час одувек био резервисан за сумирање утисака о томе како је ученицима изгледала школска година, колико мисле да су научили, шта им је било занимљиво, шта им је било напорно… Последњег часа ред је и да се сваки наставник поздрави са својим ђацима и пожели им леп летњи распуст. Ове године и то нам је ускраћено.
Нека нико не брине. Ми ћемо поново извршити сваки задатак који су нам поставили јер смо пуки извођачи њихових наглих, несмотрених и несувислих одлука већ двадесет година уназад. И овога пута урадићемо све, беспоговорно, како нам је речено. Није нам први пут да смо стављени пред свршен чин. На крају сваког свршеног чина падне завеса – овога пута најтежа до сада. И док завесе годинама падају, крај наше трагедије на трулим даскама просвете се не назире.
Аутор: Марина Раичевић