Сви ми желимо да будемо савршени родитељи. Због тога можда остајете код куће и не радите посао који волите. Или, можда радите пуно радно време, а кад дођете кући покушавате да заборавите свој умор, како бисте скували ручак, раширили веш, спремили стан и одвојили оно мало времена за квалитетно породично дружење.
Желимо да постигнемо све. Већини мама то баш и не успева. Kако бисте само изашли напоље са својом децом, спремате се минимум пола сата. А Ви, упркос свему, излазите у тренерци, без шминке, са чувеном „туш фризуром“, јер нисте имали времена за другу. Kад изађете напоље, јурите за својом децом, бринете да не истрче на пут, падну и ударе се. Али, све то стоички подносите.
Међутим, дође дан када више не можете. Почнете себе да хватате како причате о свим негативним аспектима родитељства. Док Вам други говоре колико Вам је слатко и добро дете, Ви одговарате: „Да, овог тренутка јесте. Али, иначе не знам шта ћу са њим.“
Наше дете иде свуда са нама. Опуштено смо шетали, па чак и сели у кафић да попијемо кафу са пријатељима. Наше дете је ретко плакало. Једини „проблем“ је што је изузетно живахно. Нема мира ни секунд. Свуда трчи, жели све да види, не плаши се ничега и све би да проба. Али, то је све нормално за двогодишње дете. Не би ваљало да је другачије.
Са својим дететом проводим цео дан. И до сад сам била веома успешна у свему. Имала сам стрпљења. Много. Стизала све. Али, у последње време то не успевам. Уморна сам. Причам са другарицом која ме саветује: „Мораш наћи и мало времена за себе.“ Благо сам се насмејала и упитала: „Kада?“ Она је настављала: „Заиста лоше изгледаш. Избори се за мало свог времена.“
Заиста нисам обраћала пажњу на то како изгледам. Нисам примећивала колико сам бледа, колики су ми подочњаци и да ли сам смршала. Али, знала сам да је у праву. Више нисам могла да уживам толико у улози маме јер сам сваког дана била све уморнија и уморнија.
Нешто ми је кликнуло у глави. Плашила сам се да се не разболим. Не због саме себе, већ због детета. Kако ћемо функционисати ако паднем у кревет? Почела сам другачије да функционишем. Није то била нека велика промена, али ја сам осетила бољитак. Kада је супруг био код куће, нисам сваки пут одлазила у шетњу са њима. Понекад бих остајала код куће и провела мирних сат времена у купатилу.
С времена на време бих одлазила са својом пријатељицом у шетњу. Сама, без детета. Иако ме не би било читавих сат времена, враћала сам се својој кући као да сам цео дан била одсутна. Једва сам чекала да се играм са својим дететом. Осећала сам се као да сам се наспавала и започела нови дан.
Зато, драге младе маме, немојте тежити савршенству. Понекад ћете имати лош дан. Понекад ће Ваша деца бити немогућа, а Ви ћете бити на ивици пуцања. Kако бисте смањиле учесталост ових испада, морате живети и још неку улогу осим улоге маме. Морате бити и обична жена, пријатељица, супруга…
Нека судови остану неопрани. Свакако ћете их опрати мало касније. Изборите се за пола сата дневно који ће бити посвећени само Вама. И тад будите све оно што желите, а не успевате. Заборавите савршено родитељство. Оно не постоји. Трудите се да будете што бољи себи и свом детету.
О. Б. дипломирани психолог и породични психотерапеут
Извор: roditelj.akademijaoxford.com
Da, izvesno je da su danasnje mlade mame na velikom ispitu kada je roditeljstvo u pitanju. Da su umorne i opterecene na nacin, kako to objasnjava autor ovoga clanka.No, namece se pitanje, sta je uzrokovalo toliki umor i zasto su zene tradicionalnog kova radile i na njivi i u staji, i u kuci i u sumi podjednako , a sa manjim teretom , odgajale po petoro dece. I nisu bile smorene, vec samo umorne.
Odgovor je jednostavan, a ja cu ga dati iz ravni Izvornog vaspitanja Prof. Milice Novkovic.
Naime, savremena porodica usla je u zacarani krug, jer je stihijno primenila pet pogubnih autoritarnih vaspitnih modela. Pozitivno uslovljavanje
( nagradjivanje) i blagu prinudu
( kaznjavanje), koje je zvanicna pedagogija usvojila devedesetih godina proslog veka.
Uslovljeno dete ne cini nista iz ljubavi prema radu, vec iz interesa od dobijanja, nagrade. Dodamo li tome uslovljavanje uma pod uticajem reklama i crtanih filmova, imacemo odgovor koji su razlozi sto nam je dete pohlepno, i manipulativno. Po zakonitosti uma,pohlepan je lenj i agresivan, hoce sve sad i odmah.
Blaga prinuda u vidu oduzimanja onoga sto smo mu obecali, kazna u vidu teske verbalne reci, ili pak, zabranjena batina, naslojavaju kod deteta, izvornu emociju ljutnje do te mere da se vremenom zdrava ljutnja produkuje u bes.a potom i gnev. Pride su agresivni sadrzaji sa ekrana koji dodatno naslojavaju strahove, a gde su strahovi, tu je agresija ili autoagresija. Takvo dete tesko je obuzdati, tesko mu je utvrditi pravila, zapravo, najteze ga je recima dresirati spolja.
Nadalje, prezastiicivanje od rada, reda, istine (sto nije bio slucaj u tradicionalnoj porodici ) oteralo je decu u virtuelni svet. Kada nisu na ekranu, cucete ono cuveno :“Dosadno mi je, hocu, hocu…“
Prezasticeno dete je neposlusno i nesverno, „gutac “ svega i svacega
A onda se roditelji uce vestinama, kako da ih “ savladaju i dovedu u red “ .
Ne biva dragi roditelji, jer verbalizam je najnemoralniji vaspitni model, kada od deteta trazimo da bude dobro i moralno, a stavili smo ga pod cetiri nemoralna vaspitna modela, odnosno uslova zivljenja, gore pobrojana. Ugrozili smo mu zdrave zastitne emocije i uveli ga u smrtni greh. Da , zvuci surovo, ali je tako. Zamislite drvo koje treba da raste, moze li bez pet uslova, vlage, toplote, vetra, suvoce i hladnoce. Ne moze, e tako ne moze ni dete bez odsustva ovih 5 modela.
Dakle, drage mame, odbacite 5 , posaljite ih u istoriju, udjite u harmonicne porodicne odnose, otvorite vrata Radosti i Ljubavi i eto vama odmora bez da bezite od kuce i od dece.
I jos nesto, da bi ste razumeli receno, svaka prepnruka u vidu verbalne reci je korisna, ali je lekovita samo ako tu rec ZIVIMO.
A rekoh, mozemo da je zivimo samo i iskljucivo u odsustvu autoritarnosti, bez 5 gore pobrojanih modela.
U protivnom, rec ce ostati mrtvo slovo na papiru, jer njeno seme nema pet uslova za rast.
Da, mlade mame teze savrsenstvu ali na najgori moguci nacin: svesne da nisu savrsene, da ima dosta toga sto bi one ( a bogme i drugi) promenile, okrecu se ka drugim majkama u ocajnickom pokusaju da im se nadje mana. Kad se u tome uspe, krece hajka, osuda, zgrazavanje za najbanalnije stvari. Zasto? Pa klasicna diverzija- skretanje paznje sa svog nesavrsenog roditeljstva na tudje, „gore“ nesavrseno roditeljstvo. Znam, jer sam sve ovo prosla. Znam jer sam isto to radila. Sad sa autoimunom bolescu, nikad izlecenom kandidom, eserihijom i trista drugih cuda, trebalo je, mozda, da se usmerim na to kako ja da sebi pomognem, kako da odmorim, a ne da se takmicim sa drugima, ili, jos gore, da ih osudjujem. Sada me rastuzuje kad vidim koliko zena zeni moze biti vuk i koliko se pasivne agresije i umora u nama gomila. Autorka je u pravu, koliko su nam potrebne voda i hrana, toliko nam treba i odmora, ali ima i onih, nazalost, koje to sebi iz ovih ili onih razloga ne mogu da priuste.