Ови примери нису усамљени, напротив они су свакодневна реалност, која је, временом, поткопала поверење како у стабилност и вредност породице, тако и читавог савременог друштва.
Kада десетогодишња девојчица покаже сметње у јелу, губећи све више апетит и смањујући своје оброке, као несвесни знак протеста због утицаја деспотске, властољубиве мајке којој храна преставља најважнију ствар у породичном животу, онда није у питању никаква болест детета по себи, већ је то симптом поремећене комуникације у породици, чега мајка нити је свесна, нити жели да буде свесна.
Kада двадесетогодишњи студент, врло интелигентан, престане да студира жалећи се на главобољу, слабост концентрације и несаницу, све као протестни знак због болесних амбиција оца који сам ње завршио студије и сада напето чека да кроз сина оствари своје пропале жеље, с правом се питамо да ли је то знак индивидуалног неуротичног исклизнућа овог младог човека, или, много више, алармни сигнал против неподношљиве породичне ситуације.
Kада тридесеттрогодишњи марљиви службеник у једном перспективном предузећу, који до тада никада није показивао неуротичне испаде, оболи од гризлице на дванаестопалачном цреву у знах мазохистичког протеста због агресивно расположеног шефа, коме је за сопствено даље напредовање потребно увек више и више рада, није ли ово повод за размишљање о репресивном друштву које је рад и материјална добра уздигло на степен фетиша и идола?
Ови примери нису усамљени, напротив они су свакодневна реалност, која је, временом, поткопала поверење како у стабилност и вредност породице, тако и читавог савременог друштва. Ако један члан породице који заузима доминантно место у породици, које чак не мора бити као такво довољно приметно, може за себе да постигне делимични имунитет психичког и физичког здравља тако што ће једног или неколико чланова породице жртвовати држећи их у болесном стању, онда оваква породица постаје звор емоционалне заразе.
Реч је, наравно, о патолошким породичним заједницама, али ако је њихов број у непрестаном порасту, за сада упадљиво у земљама западне цивилизације, са тенденцијом ширења према другим континентима и културама, онда се морамо озбиљно упитати у каквом свету ми то живимо.
Одломак из књиге: “О родитељству”, Задужбина Владете Јеротића, 2016.
Извор: Детињарије