И ево нас, крећемо! Је ли све у ауту? И да није, више не стане ни игла. Ауто нам изгледа као да одлазимо заувек, а не на 10 дана! Да немамо регистрацију, мислили би да долазимо из Јерменије и из куће смо узели све што имамо, укључујући веш машину, прозоре и врата, цреп и каду
Ок, кренули смо, Искра је у седишту, грицкалице ако ‘полуди’ негде на пола пута су ми под ногама, заједно са бананама, водом, сокићем, неком брзом храном, дудом, бомбонама, стицк са дечјим песмицама је уштекан, да не заборавимо и покито и покито деспасито…
– Стани! Немамо кашичицу! Добро, за шта нам тачно треба кашичица? Па како детету да дам да једе? Да не буде умирло од глади до првог стајалишта. Оно од глади, а ми од запомагања.
И на пола пута, ево је – Мама, пишки ми се! – Мишу, мало чувај пишалину. – Добјо, будем чуваја. За пет секунди – Мама, пишки ми се! – Искра стрипи се! За две секунде. – Мама, пишки ми се! – Бозе, Марио дај гас, чујеш да се детету пишки! – Па нек се научи да се стрипи мало!
Ок, стали смо, пишкили, најели, кренули даље, путем одслушали милион деспасита, ентентинија, бабароги, пагајки, кикирикија и коначно стигли на одредиште.
Стигли смо на море
Добро, а где је море? – пита Ис чим изађемо из аута. – Ево ту је злато иза угла, само извадимо ствари, мало одморимо па идемо на плажу. – Нећууууу одмајати, хоћу на морееее! Хоћу дааа се купааам!
Носимо колица, бициклић, ромобил, Искрин куфер са облеком, Искрину торбу са играчкама, Искрину торбу са играчкама за плажу, торбу с лековима за температуру и остале дечје вирусе, наше торбе, храну и све то уз завијање и запомагање зашто ми сад нисмо на мору, ако смо дошли на море.
Још нисмо ни спустили ствари у апартман, већ носимо пешкире, торбу са кантицама, лопатицама и осталим прибором, мрежу за ракове и шкољке, креме за сунчање, сунцобран, храну, воду и крећемо на море!
Искра и даље завија да хоће море, а сад је и боле ноге јер дуго стоји и чека да кренемо. Ок, уз све те ствари, носимо и њу.Само да коначно дођемо на то мореее!
Стигли смо на плажу
Ево нас на плажи! У ПМ (наравно у себи, не пред дететом), у хладу нема места! Шта сад? Још већи ПМ (наравно под браду), заборавила сам да јој купим шеширић! – Kако си могла да заборавиш шеширић? – Да, баш чудно! Тотално смо се споро и детаљно спремали. Чак сам имала и списак, али наравно да немам благе везе где је! – Али добро љубави, имамо сунцобран, шта се свађаш? Да, сунцобран, хвала небесима на сунцобрану! Барем га нисмо узалуд теглили!
Распремао се, Искра и даље цвили да хоће у море, уз наше уверавање да је морамо прво намазати и ставити јој гуму. Себе не стижем да намажем, мислим да сам јој још и то рекла да би цела плажа ускоро гледала у нашем смеру.
И, куцнуо је тај час, крећемо у море! Јес! Мама, жуљају ме каменчићи! И врући су! Добро мишу, дођи да те носим, док ти се ногице привикну. И, улазимо! Мама, нећу да се купам! Море је хладно! Хоћу базен! Зашто ту нема базена? Нема базена јер смо сад на мору. – Али мама, сва деца би се купала у базену!
Kвасим је уз вриске, а за пола сата неће напоље. Сва је смежурана, уснице плаве, тресе се, али из воде не иде! Марио још распакује наше ствари. Неки људи са толико ствари иду на море, са колико ми на плажу. Kоначно је наговоримо, изађе, замота се у пешкир, добије смоки и мир. Узимам књигу у руке и успевам да прочитам прву реченицу. – Мама, пишки ми се! – Па љубави, сад си била у мору, зашто ниси пишкила? – Па мама, у море се не пишки, пишки се у ношу!
Ок, пишкимо, игра се с кантицама и лопатицама, меси песак, броји камење, ужива, мир божји целих 15 минута.
– Мама, гладна сам! Једе ми се гриз. Љубичице немамо где на плажи да скувамо гриз. – Али мама, можемо да купимо гриз. Kоја мудрица! Ускоро пристаје на хлеб и намаз. Глад не пита.
Идемо са плаже, знојави, уморни, живчани, црвени јер се нисмо намазали, гладни и жедни.
Вече је пред нама
Искра путем успева да уочи трамболину и дечје игралиште. – Тата, гле, трамболина! Ја бих на трамболину! О нееее!
Обећавамо трамболину након вечере. Једемо и спремамо се за град. Наравно, прва дестинација – трамболина! Проналазимо идеално место где је уз трамболину кафић, у миру пијемо кафицу и гледамо Ис как лети горе доле. Дефинитивно врхунац дана!
У 23 сата долазимо кући, након што је срећица на трамболини одскакала 25 тура, а онда је још плесала пред летњом позорницом у првим редовима, односно растављала се на просте факторе, возила у возићу и јела сладолед који је завршио свуда, само не тамо где би требало.
Враћамо се у апартман уморни, знојави и умазани од сладоледа. Туширамо се и договарамо да након што Ис заспи гледамо филм и имамо мало времена за себе.
Следи прича пре спавања о Искри, тј. како смо провели дан. Лаку ноћ, мама и тата, јако ми је лепо на мору, сад сам баш срећна! Све вас пуно волим! Срце нам је пуно, ово је најлепше море икад!
Ис коначно спава. Волим те љубави. – И ја тебе. – Да ли ти је лепо на мору? – Јесте, а теби? Хрче.
Припремила Слађана Пантивић