Деца се уче насиљу
Слободнаевропа
Још један снимак вршњачког насиља у Србији појавио се у јавности, након што је на друштвеним мрежама освануо видео на ком се види како ученици једне средње школе из Аранђеловца малтретирају ученицу из одељења.
Овај снимак појавио се само дан након што је на друштвеним мрежама освнуо потресни и шокантни видео малтретирања и шамарања девојчице од стране више њених школских другова, такође из Аранђеловца.
Више јавно тужилаштво у Kрагујевцу најавило је да ће због тог инцидента, против три малолетне особе покренути кривични поступак због насилничког понашања, а представници Министарства просвете су у посети школи где утврђују чињенице и поступање школе у тој ситуацији.
Социолошкиња Јелена Петровић Десница каже да је са социолошког аспекта, узрок вршњачког насиља последица онога што се дешава у читавом друштву, од државног врха, преко ријалити програма, друштвених мрежа, до породице.
„Имамо прилику да видимо како се људи на врху државе обраћају једни другима, где би морала да буде коректна, професионална комуникација на одређеном нивоу, па све до оних несрећних ријалитија који се приказују на телевизијама, у којима се заиста свашта дешава, а чији су протагонисти на жалост, узори нашој деци“, истиче Петровић Десница.
„Поред тога, на друштвеним мрежама се врло често приказује насиље, јер малолетници док га врше, то и снимају. Оно што је страшно забрињавајуће је чињеница да остали вршњаци најчешче то лајкују (лике), односно позитивно вреднују такве снимке и обично су на страни насилника“, оцењује Петровић Десница.
Насиље свуда око младих, ТВ и друштвене мреже посебна брига
Сваки случај насиља међу младима, каже социјални психолог Драган Попадић, је прича за себе, а овакви инциденти, сматра он, изазивају озбиљну забринутост и говоре о томе какво је стање у друштву у ком се дешавају.
„Могло би се наслутити да су деца која су тукла и понижавала своју другарицу веровала да то могу да ураде, да их нико неће казнити и да је то допуштено. Лично мислим да заиста морају да сносе последице онога што су урадила и да то мора бити јасно и другој деци. Верујем да у многим сличним случајевима изостаје било каква реакција и да се ствар заташка“, наводи Попадић.
„Проблем је и ако се само на томе остане, ако се сматра да је кажњавање оно што једино решава такве проблеме. Многи кажу да су деца која су тако насилна таква зато што виде насиље свуда око себе. Али оно што школа може радити је да успоставља што боље односе међу децом. Дакле, да развија пријатељску климу, уместо атмосфере непристојности и неуважавања у коју је друштво уроњено“, каже Попадић.
Темпераментна култура
Према речима Јелене Петровић Десница, део узрока вршњачког насиља треба тражити и у крајње незавидном социјалном положају доброг дела становништва, које оптерећено свакодневном борбом за пуку егзистенцију, има све мање времена за породицу и васпитавање деце.
„Родитељи су у сталној бризи како да зараде новац за живот, све више заузети и све мање имају времена за своју децу и неку нормалну комуникацију са њима. Због тога би школа морала да ради више на превенцији а то значи на стварању климе толеранције, демократског дијалога, поштовања различитости и поштовања права да свако има свој став…“, наводи социолошкиња.
И још нешто, на шта ми уопште не обраћамо пажњу, наша култура је доста темпераментна, али оно што је најраширеније међу вршњацима, а што готово сви толеришу, је вербално насиље. Верујте да има много деце која страшно пате управо због вербалног насиља“, упозорава Петровић Десница.
Такође, Јелена Петровић Десница упозорава да не може све бити „на плећима“ школе, већ би, поред породице и надлежних институција, читаво друштво требало да се укључи у решавање проблема вршњачког насиља.
„Ако деца у школу долазе са навикама, нормама и моралним вредностима које деле и ван школе, највише што школа може да уради је да им забрани да се у разреду тако понашају. Али то просто није потпуно решење, јер деца која прибегавају насиљу то не чине само у школи. Школа би требало да има васпитну улогу, али проблем је што испада да једино она мора да је има. То је превелик задатак, ако сви други уче децу нечему сасвим другачијем“, закључује Попадић.
Један од најтрагичнијих случајева вршњачког насиља у Србији догодио се 2011. године у Нишу где је дечак Алекса Јанковић, стар 14. година, извршио самоубиство. Због застарелости случаја, нико није ни дисциплински одговарао иако је утврђен низ пропуста запослених у школи.
Родитељи дечака годинама се грчевито боре да ниједно дете више не доживи судбину њиховог сина, тражећи усвајање „Алексиног закона“, који предвиђа ефикаснију заштиту и спречавање вршњачког насиља, али се на његово усвајање још чека.
Бранко Вучковић
Извор: slobodnaevropa.org