Владета Јеротић: Само сачувана љубав мужа и жене обезбеђује правилну идентификацију детета и са мајком и оцем

јул 27, 2017

Чини се да је овај нови облик заједничког васпитања детета бољи, успешнији и природнији него онај ранији начин, када је утицај мајке био превасходан.

Савремена психологија, нарочито дубинска психологија, већ одавно тврди да је за правилан психофизички развој детета неопходна идентификација са оба родитеља. И без савремених објашњења потребе да дете у развоју има и мајку и оца, патријархалан начин живота хиљадама година неговао је релативан породичан склад, знајући да су детету нужна оба родитеља. Могло би се ипак приметити да у патријархату (и у оном српском, балканском), када је у питању утицај, самим тим и васпитање деце, мајка је играла прворазредну улогу.

Отац, и када је био пожртвовани српски домаћин, мање је утицао на ток васпитања своје деце. Kада су биле у питању ћерке, отац је још мање бринуо – душевно и интелектуално – него када је било синова у породици. Али тек тада (још горе ако је син био јединац или једино мушко међу децом), односи оца и сина нису били добри. Да ли је могуће да и данас у XXI веку (можда и чешће него у ранијим деценијама) не прође месец дана, а да се у новинама не прочита како је син убио оца или отац сина!

Kако се и зашто радост очева када им се роди син – наследник промени (најчешће од времена адолесценције сина) у сукобе, непријатељства, чак и мржњу? Да ли је у питању очева љубомора због претеране љубави мајке према сину; да ли се јавља ривалство, било око доминантног положаја у породици, завидљивост према бољој памети сина у односу на оца; да ли је у питању наслеђивање очевог имања (нарочито када је више синова у породици)? Од свега је понешто истина, а постоје и други разлози јављања непријатељства између оца и сина који се некада заврше трајним растанком (најпре емотивним, а онда и просторним). Да ли су такви односи у Србији (вековима?) типични и за друге европске, цивилизованије државе? Да би се одговорило на овакво, не баш неважно питање, биле би потребне упоредне студије породичног живота балканских и европских земаља, и то најпре поређење неколико православних држава (на пример, Србије и Румуније, Бугарске, Грчке), а затим и са неколико католичких и протестантских држава. улога мајке и оца

На прагу смо, међутим, уласка у неко сасвим ново доба – да ли је то збиља почетак неw аге у западноевропском свету? Патријархално време које је у хришћанству трајало две хиљаде година – а у другим деловима света, у другим цивилизацијама и религијама (Индија, исламске државе) још траје – на самом је крају свога дугог постојања, са незнатним изгле- дима на опоравак или повратак старом. У Србији, која се доскора сматрала прилично конзервативним друштвом, са још много остатака старог начина мишљења, осећања и живљења (позитивним и негативним слојем паганства), дух новог доба већ је добрим делом продро у српски народ и у српску породицу. Неприродно брзо продире утицај Западне, све брже техократске цивилизације која, колико год била убрзана и на Западу, тамо мање оштећује далеко боље прилагођено западно друштво на нове начине живота, него што је то било припремљено у конзервативном, и у исто време неубедљивом социјалистичком друштву Србије.

Породица се убрзано и код нас распада, број растављених бракова (и то само после неколико година трајања брачне заједнице у којој се родило једно или двоје деце) у порасту је, а лагано расте и број ванбрачних односа међу половима који трају дуже и „ус- пешније” него брачни односи. Процес отуђења међу људима уопште, између мушкарца и жене посебно, очевидно да даље напредује, претећи даљем смањењу наталитета на Западу, што онда угрожава и опстанак беле расе (донекле онда и хришћанске религије).

За крај можемо рећи следеће: у породицама у Србији које су сачувале брачну заједницу (рекао бих, у првом реду захваљујући благотворном утицају православне, српске цркве), нарочито у школованих и високошколованих родитеља, утицај мајке и оца на васпитавање деце, после толико векова претежног утицаја мајке, лагано се изједначава. Отац је, наиме, готово у потпуности, на исти или сличан начин обавезан око деце, као и мајка. Многим психолозима и педагозима и на Западу и на Балкану, чини се да је овај нови облик заједничког васпитања детета, у условима кризе (условљене престанком патријархата) бољи, успешнији и природнији него онај ранији начин, када је утицај мајке био превасходан. Мада се и мени чини да је тако, будућа озбиљна истраживања педагошких стручњака која испитују овако васпитавану децу, а која су сада адолесценти, треба да покажу оправданост новог начина васпитавања у очуваним породицама. Није тешко препознавати, и то сваког дана, поразне последице рђавих породичних односа и растављених бракова на будући живот њихове деце. Мада је сувишно подвући да само сачувана љубав мужа и жене, у току дуготрајног брака, обезбеђује правилну идентификацију детета и са мајком и са оцем.

Одломак из књиге “О родитељству” (Задужбина Владете Јеротића, 2016)

Извор: Detinjarije.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама